Iako se smatra za jedan od najstrožih i najsurovijh na svetu, čak i za svoje vreme, u ovom zakoniku se po prvi put sudstvo pojavljuje kao nezavisno, a staleški odnosi se precizno definišu, ostavljajući istorijski važno svedočanstvo o tadašnjoj feudalnoj srpskoj državi. Sam tekst zakonika po stavkama može se naći na mnogim izvorima.

„Ja, car, ovim Zakonikom mnogih se svojih prava odričem, i ja, car samodržavni, podvrgavam sebe, i caricu, i mladoga kralja, presudi svojih sudija, i udesio sam tako da ni jedan sudija ne odgovara, pa ma kako nama presudio.” (Car Dušan)

Ono što je zanimljivije, je poređenje Dušanovog zakonika sa današnjim zakonima. Da li je u pitanju surovost, ili apsolutna pravda bez presedana? Zašto sve češće čujemo „trebalo bi vratiti Dušanov zakonik”? Zašto američki sudovi i danas rade po Dušanovom procesnom pravu i zašto je Srbija tu praksu napustila? Postoji li u tim starim spisima lek za korupciju, samovolju i bahatost onih koji drže vlast?

Spajajući zakone duhovnih sudija koji su primenjivani u Srpskoj crkvi sa zakonima loze Nemanjića i obilato koristeći vizantijsko zakonodavstvo, car Dušan je stvorio jedinstveni zakonski sistem.

Porota

Sa padom Srbije pod tursku vlast nestale su i brojne tekovine, a sa njima i pravilo da suđenje ide na savest „suda duševnika, duševnih ljudi, ili suda dobrih ljudi- porote”. Dušanov zakonik je do te mere usavršio pojam porote, da je predvideo tri vrste članova ovog veća. Svaka od tri grupe bila je sastavljena od staleže kojem pripada optuženi, čime se štitilo pravo nižih staleža na fer suđenje i svaka je imala ingerencije nad specifičnim skupom zakona. Sudovi u SAD i dalje primenjuju Dušanovu porotu, koju selekcijom porotnika biraju obe strane u procesu i koja odlučuje o tome da li je optuženi kriv ili ne. Srbija se nikad nije vratila ovom sistemu. Kod nas se primenjuje sistem sudskog veća, koje teorijski može da nadglasa sudiju po pitanju krivice i visine kazne.

Brak

Danas se u Srbiji vanbračna zajednica sa aspekta društvene prihvatljivosti tretira kao i bračna, dok je 3. član Dušanovog zakonika glasio: „Brakovi zaključeni bez crkvenog venčanja da se razvedu”, a član 9. strogo zabranjivao brak između jeretika i pravoslavne žene. Srbija, kao sekularna država, u svom krivičnom zakonu dugo je imala odredbu koja kaže: „Ko izvrši obred venčanja po propisima verske zajednice pre nego što je brak zaključen pred nadležnim državnim organom, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.” Da li je taj zakon ukinut, ili je sa pomodarskim hiper-religioznim trendom pao u zaborav, ne mogu sa sigurnošću da vam kažem. Kako je danas zbog opšte najezde vernika moguće obaviti venčanje i tokom posta, što je do skoro bilo nezamislivo, što bismo se obazirali na zakon države.

Sujeverje

U članu 20. zakonika, Dušan Pravedni stavlja tačku na sujeverje, primitivizam i paganske običaje naređujući da selo koje izvodi rituale progona veštica, vampira i vukodlaka treba da plati visoku globu, a da se pop koji u tom sramnom činu učestvuje raspopi. I pored čestih optužbi da je Dušanov zakonik bio preko svake mere naklonjen Srpskoj pravoslavnoj crkvi, u njemu stoje jasne sankcije za sveštena lica koja prekrše zakon. Danas smo svedoci da su sveštena lica često akteri teških krivičnih dela i moralnih skaradnosti, ali zbog velikog uticaja crkve prolaze nekažnjeno i bivaju prepušteni sudu crkvenih velikodostojnika.

Mito i korupcija

Ljudi koji su davali mito po Dušanovom zakoniku nisu kažnjavani, ali su oni koji bi mito primili bili proterivani iz svojih sredina i oduzimana im je sva imovina, bez obzira na visinu dobiti od korupcije koju su ostvarili. Današnji zakon preti zatvorskom kaznom i davaocu i primaocu mita, čime ih stavlja u status konspirativnih saradnika, gde nijednoj strani nije u cilju da se nepočinstvo otkrije. To od Srbije stvara plodno tle za izgradnju korupcionaškog društva.

Prava ugroženih socijalnih grupa i nasilje

U mnogim članovima Dušanovog zakonika spominju se prava žena i siromašnih. Odredbe koje se odnose na sirotinju nalagale su manastirima da vode brigu o gladnima, pod pretnjom svrgavanja starešine ako tu obavezu ne izvršavaju. Iste odredbe zabranjivale su sveštenim licima posedovanje bilo kakvih materijalnih dobara. Član 53. predviđa odsecanje obe ruke i urezivanje belega na nos silovatelja. Danas se predlog o uvođenju hemijske kastracije koja bi smanjila broj silovatelja povratnika (jer 90% zločinaca iz te kategorije postaju povratnici) smatra za nedopustivo kršenje ljudskih prava.

Prava manjina

U vreme kad se nije znalo za pojam političke korektnosti, bilo je primereno konstatovati da su Vlasi i Arnauti kavgadžijske naravi i skloni izazivanju sukoba. Član 77. predviđa da se sukobi među seljanima kažnjavaju novčano, a da ta kazna bude duplo veća ukoliko su u sukobu učestvovali pripadnici plemena Vlaha ili Arnauta. Da bi sproveo sve što je u njegovoj moći da do sukoba ne dolazi, 82. članom je zabranio da pastiri noće u mestima u kojima su Vlasi i Arnauti, a ukoliko zanoće, da travu koju stoka popase uredno plate. Svedoci smo da su naši savremenici pokušali na sve načine da kritična arnautska plemena inkorporiraju u srpsku državu, a koliko su bili uspešni suvišno je govoriti. Sa ovom pameću, Dušanov zakonik je imao smisla. Dobrosusedski odnosi i poštovanje strogih i smislenih zakonskih odredbi došli su nam kao naknadna pamet.

Trgovina i turizam

Sa pet stotina perpera se kažnjavao svako, uključujući i carinike, ko bi zaustavljao i izlagao neprijatnostima trgovce koji su putovali po Dušanovom carstvu. Carinici nisu imali nikakve ingerencije spram kvaliteta, količine i cene robe koju trgovci nose sa sobom, niti su smeli da traže od trgovaca da im robu daju po manjoj ceni. Čini se da je Dušanova Srbija bila onovremena duty free zona, u kojoj su pokriveni svi mogući aspekti kriminogenog reketiranja trgovaca. Što se turizma tiče, član 125. određuje da putnik koji dođe u neko mesto ima obavezu da noći isključivo u konacima pravljenim za tu namenu i da je stanodavac dužan da se za vreme boravka gosta brine o njegovim stvarima, a da mu u slučaju nestanka ili oštećenja plati nadoknadu.

Kulturna baština

Članovi 129, 130, i 131, bez mnogo okolišenja naređuju da se na smrt osudi svako, bio carski ili neprijateljski vojnik, ukoliko obori ili uništi crkvu. Zabrana ovakvih zločina nalazi se danas u Haškim i Ženevskim konvencijama, donetim sa ciljem da se na minimum svede stradanje civila i uništenje civilnih objekata u ratnim sukobima, kao i u specijalizovanim konvencijama i protokolima koji regulišu zaštitu kulturnih i verskih objekata u vreme oružanih sukoba.

Razbojništvo i krađa

Upravo ova nepočinstva iznela su na loš glas Dušanov zakonik, na koji su nam često prve asocijacije sakaćenje, okrutno šibanje i duga mučenja. Član 145. određuje da se uhvaćeni razbojnik i siledžija obesi za noge sve dok ne umre usled slivanja krvi, a da se lopov oslepi. Animozitet prema ovoj vrsti kriminala je bio toliki, da se za krivca smatrao i gospodar sela koji svoje seljane nije uspeo da zaštiti od razbojništva, a strogo i surovo bi se kažnjavao svako ko bi lopovu ili razbojniku pružio utočište ili pomogao pri bekstvu. Danas smo svedoci da ljudi najvišeg ranga u vrhovima država širom sveta žive, rade i vode državu u sprezi sa kriminalcima i ubicama. Kada bi se u savremenom društvu primenio član 146. Dušanovog zakonika u izvornom obliku, zgrade državnih uprava bi se mogle pretvoriti u kazamate.

Po svemu sudeći, a najviše uzimajući u obzir princip lične odgovornosti i odgovornosti zaduženog za održavanje reda i mira, ono na šta je car Dušan stavljao akcenat je nemirenje sa ravnodušnošću sredine u kojoj lopov, razbojnik ili nasilnik mirno živi. Logično i razborito, smatrao je da i takvo okruženje treba lečiti jer mu je socijalna devijacija postala normalnost, a za bolji lek od bušenja rupe u džaku sa zlatnicima i fizičkog kažnjavanja nije znao.

Čini se da su ta dva recepta do danas ostala najefikasniji lek za slične probleme.