Piće koje je osvojilo ceo svet i čija flaša danas može da dostigne cenu i do nekoliko hiljada eura, nastalo je slučajno, kao rezultat „pogrešnog“ pravljenja vina.

Nepovoljna klima u francuskoj oblasti Šampanji, koja podrazumeva nagla zahlađenja u jesen usled kojih se zaustavljao proces fermentacije vina, kao i proleća sa izuzetno visokim temperaturama koje su bile razlog da je ovaj proces neočekivano ponovo započinjao kada mu vreme nije, uzrokovali su povećanu koncentraciju ugljen dioksida unutar flaša koji je vinu davao penušavi ukus. Flaše vina punog mehurića su često pri otvaranju eksplodirale, pa je njihov sadržaj smatran pokvarenom robom i uglavnom se prosipao ili delio sirotinji.

„Ocem šampanjca“ smatra se slepi fratar Dom Perinjon, koji je u 17. veku ovako nastalom penušavom vinu u ovoj oblasti Francuske, dodao još mehurića i time stvorio piće bez koga se danas gotovo ne može zamisliti ni jedno značajno slavlje. Njegovo ime je zaštićeno 1891. pa se samo penušava vina iz ovog vinogorja mogu nazvati šampanjcem.

Dok se nekada smatralo da penušavo vino prave samo nespretni vinari, danas proizvodnja šampanjca predstavlja krunu bavljenja vinarstvom. Enolozi kažu da je ovo tajnovit proces koji se u Francuskoj prenosi sa kolena na koleno, kao najstrožije čuvana porodična tajna.

Najčešće zablude o šampanjcu:

Šampanjac je svako penušavo vino

Nakon Prvog svetskog rata, u Madridu je sačinjen poseban međunarodni ugovor prema kome naziv šampanjac može da nosi samo prirodno penušavo vino proizvedeno u pokrajini Šampanji. Poštujuči ovaj sporazum, prirodno penušavo vino u Nemačkoj nosi ime „Sekt“, u Italiji „Asti spumante“, a u Rusiji „Sovetskoe šampanjskoe“. Međutim, kako Amerikanci nisu potpisnici istog, u Americi može da se kupi kalifornijski šampanjac sa voćnim ukusom, ili dečiji šampanjac koji je zapravo sok od jabuke ili grožđa.

Prilikom otvaranja, šampanjac mora snažno da „pukne“

Zabluda je da pre otvaranja šampanjca bocu treba dobro promućkati, a onda izbaciti čep uz veliki prasak u vis čime se sigurno, bez razloga prospe dobar deo kvalitetnog pića. Šampanjac se otvara tako što se jednom rukom vrti boca, dok se drugom rukom preko salvete čvrsto drži čep. Na ovaj način boca se otvara bešumno, a njen sadržaj će umesto da „okupa čitavu okolinu“, biti rezervisan samo za uživanje.

Pravi šampanjac je samo onaj koji pravi mnogo buke prilikom otvaranja

Zapravo je istina potpuno drugačija. Slab zvuk tokom otvaranja je znak da je šampanjac svež. Snažnu buku obično pravi onaj koji je izvetreo, a dobar šampanjac se „ne buni kada se otvara”, tvrde ljubitelji i poznavaoci ovog pića.

Šampanjac se pije iz širokih čaša

Penušava vina se služe hladna, a da se ne bi telesnom temperaturom brzo ugrejala i da bi se sačuvali mehurići, neophodno je da se šampanjac sipa u veoma visoku i izduženu čašu, koja se tokom konuzumiranja drži za njen najtanji deo. Idealna temperatura je šest stepeni, zbog čega se nakon otvaranja obavezno stavlja u posudu sa ledom.

Šampanjac je blag

Šampanjac ima sposobnost da prodre u krv brže od ostalih pića, pa je dovoljno samo nekoliko trenutaka da osetite kako deluje na vaše raspoloženje. Upravo ova njegova osobina je razlog što se ovo penušavo vino u narodu često naziva „piće sreće”.