Sve odrasle osobe su nekad bile deca, ali se malo njih toga seća.

Svako u sebi nosi svog Malog princa koji nas podseća na onaj detinjast, često potisnut kutak naše duše. Mada je ova alegorična bajka ispričana od strane nevinog i neiskusnog princa sa malene planete Asteroid B 612, prepuna gorke kritike upućene odraslima, ona ipak zrači humorom i optimizmom. To čedno stvorenje prepuno pitanja na koje očekuje odgovore, koje je shvatilo da u životu ljudi vlada duhovna pustinja, tera nas da se iznova i iznova vraćamo ovom romanu postavljajući sami sebi pitanja o ljubavi, životu i prijateljstvu.

Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva.

Mali princ nije razumeo smisao postojanja ljudi koji zaokupljeni samim sobom i svojim poslom ne primećuju svet oko sebe, kao ni pravu suštinu i lepotu života. Shvativši da su svi ljudi usamljeni, bio je zapanjen beskorisnošću njihovog rada kao i potpunim odsustvom ljubavi i razumevanja prema poslu koji obavljaju.

Dečak iz svemira je kroz putovanje i upoznavanje drugih bića upoznao samog sebe i shvatio smisao života. Napustivši svoju malenu planetu, napustio je i ružu, svog jedinog prijatelja. Trebalo mu je vremena, ali je shvatio da su rad, iskreno prijateljstvo, istina i ljubav, vrednosti bez kojih čovek ne može da živi, da se ljubav gradi strpljivo i da uvek dobijamo onoliko koliko i dajemo. Na kraju svog putovanja mislio je samo na svoju crvenu ružu.

Roman „Mali princ” Antoana de Sent Egziperija je prvi put objavljen 1943. godine u Njujorku, istovremeno na engleskom i francuskom jeziku. Tokom godina preveden je na 270 jezika i prodat u više od 145 miliona premeraka širom sveta. Sent Egziperi nije doživeo objavljivanje knjige u Francuskoj 1946. pošto je, u svojoj 44 godini, tokom letačke izviđačke misije misteriozno nestao nad Sredozemljem 1944. godine.

Ljubav, razum, svest i mudrost su kategorije koje kao i prijateljstvo treba negovati i truditi se da nas obećavajuća vizija odraslih ne navede na skretanje sa ovog puta. Zato rastanak sa Malim princem nikada nije definitivan, potrebno je samo da ga pozovemo negde duboko unutar sebe, i on će opet biti tu.

Kada budeš gledao noću nebo, pošto ću stanovati na jednoj od njih, to će za tebe biti kao da se zvezde smeju. Ti ćeš imati zvezde koje znaju da se smeju! A kada se utešiš (čovek se uvek uteši) biće ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaćeš mi prijatelj. Poželećeš da se smeješ sa mnom. Otvorićeš ponekad prozor, onako iz zadovoljstva... i tvoji prijatelji će biti iznenađeni kad te vide da se smeješ gledajući u nebo. A ti ćeš im reći: Da, zvezde me uvek nasmeju!