Tako se pojavio prvi vid religije ili tačnije verovanja, Animizam, po kome svime u svetu upravljaju dobri ili zli duhovi. Karakteristično je za plemensko društveno uređenje a osnovna karakteristika mu je u tome što ne razdvaja dušu i telo, nema svetih knjiga, osnivača kao ni svetih obreda. Nama najpoznatiji primer Animizma je kod severnoameričkih indijanaca, sa svojim totemima i gde je svako pleme imalo svog duha zaštitnika po kome su mnoga plemena i dobijala imena. Bilo je uobičajena pojava da su ljudi medju sobom ’’prepoznavali’’ osobe koje su u posebnoj vezi sa duhovima i davali im poseban status u društvu. Tako su se pojavili prvi šamani i vračevi, koji su zbog svojih sposobnosti imali izuzetan jak uticaj medju saplemenicima. Ponekad jači nego sam poglavica. Interesantno je, i treba reći, da su prvi ljudi poštovali ludilo kod čoveka, jer su verovali da u njemu boravi neki duh koji govori kroz telo tog čoveka. Tako da nije nemoguće da su prvi vračevi (danas bi imali naziv sveštenici) u stvari bile osobe sa nekim mentalnom oboljenjem, ili osobe bolesne od epilepsije koje su prilikom svog napada mogle izbezumiti okolinu u tom periodu razvoja ljudske svesti.

Vremenom su ljudi počeli da prinose žrtve svojim bogovima u cilju dobijanja njihove naklonosti. Od prvobitnih obreda u kome su se žrtvovale životinje, u jednom trenutku se krenulo i sa žrtvovanjem ljudi, jer su neki Bogovi bili moćniji od drugih, i zahtevali su veće žrtve. Kako su plemena u to vreme bila uglavnom mala i zavisila sama od sebe, brzo se shvatilo da žrtve treba tražiti na nekom drugom mestu. Ljudi su počeli da napadaju druge ljude u cilju nabavljanja plena za žrtvovanje svojim Bogovima. Krenuli su prvi religijski ratovi, ma kako oni mali bili tada i lokalnog karaktera. Najpoznatiji primeri ovakvog načina obožavanja Bogova i njihovog odobrovljavanja su Asteci i Maje u Pretkolumbijskoj Americi koji su bukvalno uništavali cela plemena. Neke religije su pak ostale pri manjim ili drugačijim žrtvovanjima, jer po njima Bogovi su ti koji su stvorili ljude i bili su naklonjeniji prema svojoj deci. Kod Egipćana, Grka i Rimljana na primer. Ali to je lako shvatiti ako se zna da su ta društva bila na mnogo višem društvenom razvoju od plemenskih država sa druge strane Atlantika.

U VI veku pne počele su se razvijati drugačije religije, sa samo jednom Bogom. Karakteristika ovih religija je nisu narodne, državne već se prostiru na mnogo većem prostoru. Za razliku od mnogoboštva, sve jednobožačke religije su otkrivene, tj Bog se javio, prikazao ili otkrio nekom od utemeljivača, proroka. Treća karakteristika svojstvena jednoboštvu je ta, što su svi proroci u isto vreme i spasioci, izbavitelji naroda. I četvrta karakteristika je da su sve te religije asketske, tj. stavljaju duhovno iznad telesnog, da sve što se čini u ovom životu ima uticaja i posledice na onaj drugi, život posle smrti. Do VII veka nove ere, u svetu su se formirale 4 najveće svetske religije koje postoje i dan danas: Hrišćanstvo, Islam, Budizam i Hinduizam. Pomena vredne su i Taoizam i Konfučijanizam u Kini, Judizam u Izraelu i Zoroastrizam na teritoriji nekadašnje Persijske države.

Naravno, ne treba misliti kako su sve ove religije pravolinijske, jer razvojem ljudske svesti u svakoj dolazi do razdvajanja u određenom trenutku. U Hrišćanstvu je prva podela došla podelom na katoličku i pravoslavnu crkvu, pa se zatim pojavio protestantizam u katoličkoj crkvi, u Islamu postoji podela na Šiite i Sunite. Tu su i raznorazne sekte koje se pojavljuju čim se pojavi neko ko Boga shvata drugačije od ustaljenog učenja, i prikupi uz sebe određenu grupu ljudi koja traži zadovoljenje svojih zahteva na drugom mestu ako ih njihova dotadašnja religija nije zadovoljila.