Rej Čarls nije rođen slep. Prošlo je skoro sedam godina dok mu glaukom nije potpuno oduzeo vid, sedam godina detinjstva, radosti, tuge i upijanja prizora koje više nikada neće videti. Kada je saznao da će oslepeti, nije se uplašio. Tada nije mogao da zna šta to zapravo znači. Tragajući za poslednjim tragovima svetlosti koju je još moglo da vidi, sedmogodišnje dete je satima gledalo u Sunce.

„Voleo sam da gledam Sunce. To je, naravno, bilo loše za moje oči, ali sam voleo. Gledao sam mesečinu noću. Izašao bih u dvorište i zurio u Mesec. To me je strahovito fasciniralo. Bio sam opčinjen munjama, koje bi preplašile većinu ljudi. Kada sam bio dete, smatrao sam da su lepe. Voleo sam sve što sija, svaku vrstu svetlosti. Valjda sam rođen sa nekom svetlosnom greškom.

Sećam se boja. Obožavao sam crvenu. Oduvek sam smatrao da je to divna boja. Sećam se osnovnih boja. Ne znam ništa o nijansama, nemam pojma koji su to vragovi. Ali sećam se crne, zelene, žute, braon, i takvih stvari. I naravno, sećam se majke, bila je lepa. Bože, kako je bila lepa. Bila je niska žena i imala je dugu, lepu crnu kosu koja joj je padala preko leđa.”

Rođen je 23. septembra 1930. godine u Olbaniju u Džordžiji kao Rej Čarls Robinson, ali se porodica Arete i Bejlija Robinsona ubrzo preselila u Grinvil na Floridi. Ipak, Džordžija je ostala negde u srcu dečaka, verovatno i kao sećanje na porodičnu sreću koja je zauvek ostala tamo. Ubrzo nakon preseljenja otac ih napušta, a Areta radi kao nadničarka u polju boreći se da othrani dva dečaka. Tragedija koja je usledila, ostavila je na Rejevoj duši težak ožiljak. Iako je u to vreme imao samo četiri godine, do kraja života ga je progonio osećaj krivice i neispunjene odgovornosti nakon što mu se mlađi brat nesrećnim slučajem utopio.

U to vreme, još uvek donekle očuvanog vida, često bi odlutao u Red Wing Café pored njihove kuće, gde je Vili Pitman svirao na starom klaviru.

„Imao sam tri ili četiri godine. Kada bi Vil počeo da svira, napuštao sam igru i trčao da sednem na klupu do njega i udaram po dirkama. Bilo bi normalno da me otera, ali on to nikada nije učinio. Uvek ću ga voleti zbog toga. Jednom, na moj peti rođendan, imali smo goste. Viknuo je:

• Rej, hajde dođi da odsviraš nešto za te ljude!

Da se razumemo, imao sam pet godina. Svi su znali da veze nemam sa sviranjem, već samo lupam po dirkama. Mislim da je Vil bio svestan da ako je dete voljno da napusti igru u bilo kom trenutku kada začuje da neko svira klavir, onda sigurno do srži voli muziku. Nikada me nije obeshrabrio, a mogao je. Možda sam samo zato i postao muzičar. U mojoj porodici nije bilo talentovanih za muziku.”

Već sa sedam godina, bio je potpuno slep. Siromašna i neuka, ali razborita žena, njegova majka je tragala za putem koji će dečaku sa hendikepom obezbediti nezavisnost u budućnosti. Upisuje ga u školu za slepe i gluve St. Augustin, gde od 1937. do 1945. godine Rej, između ostalog, dobija i dobro muzičko obrazovanje. Kada je imao deset godina umire mu otac, a samo pet godina kasnije i majka. Prihvataju ga majčini prijatelji i omogućavaju da završi školu.

Još tada je bilo jasno da je muzika njegov jedini put, pa se sa samo 16 godina pridružuje bendu Florida Playboys i počinje da svira po klubovima. Već 1947. godine napušta zauvek Floridu, bežeći što dalje od mesta za koje su ga vezivale samo tuge, i seli se u Sijetl, još uvek nedovoljno siguran u sebe da bi se odlučio za Njujork ili Los Anđeles. Tamo upoznaje mladog Kvinsija Džonsa uz kojeg postaje jedan od mladih muzičara kojima će se posvetiti slavni producent Robert Blekvel. Rej počinje ozbiljno da snima i 1949. godine objavljuje svoj prvi hit, Confession Blues.

„Mama je bila samouka radnica sa mnogo zdravog razuma. Razmišljala je na način koji naše komšije nisu razumele - da treba da odrastem ne zaviseći ni od koga osim od samog sebe. Te reči mi je konstantno usađivala u um. Ljudi su se čudili što me tera da cepam drva. Rekla bi im - on jeste slep, ali nije glup.”

„U životu se ne rade samo dve stvari - ne prosi se i ne krade”

Da nije postao muzičar, postao bi dobra sekretarica koja kuca 65 reči u minuti, znao je da kaže u šali. Ili bi pravio stolice, metle, tepihe, novčanike i kaiševe, jer je znao da obradi sve vrste šavova - osnovni, meksički, preklopni. Da nije uspeo u muzici, rekao je u jednom razgovoru sa novinarima, prvo bi kupio parče kože i počeo da šije, jer u životu se ne rade samo dve stvari - ne prosi se i ne krade. Srećom, te vešte ruke su svoj istinski talenat pokazale na dirkama klavira, a glas postao toliko prepoznatljiv da sa prvom reči pesme nestaje dilema ko je izvodi.

Uporedo sa muzičkim usponom, Rej vodi još jednu tešku, ličnu bitku. Zavisnost od heroina, koja ga je vukla ka dnu sve od vremena kada je izgubio majku, trajala je skoro dve decenije. Nakon hapšenja 1965. godine odlazi na lečenje da bi izbegao zatvorsku kaznu, i zauvek se oslobađa teškog poroka. Nikada se više nije vratio paklu droge, a o tom vremenu je rekao:

„Uradio sam to samom sebi. Nije krivo društvo, niti me je okolina na to navela. Nije zato što sam bio slep, ni zato što sam bio crnac, niti zato što sam bio siromašan. Problem je što sam takva osoba. Ako postoji nešto što bi moglo da me ubije, ja moram to da istražim. Za sve sam sam kriv.”

Kada je zapevao I Got a Woman, nije se šalio! Imao je veoma komplikovan emotivni život, ženio se dva puta, ali je zato imao dvanaestoro dece sa devet žena. Nakon kratkotrajnog braka sa Ajlin Vilijams, oženio je Delu Hauard, sa njom ostao u braku više od dve decenije i dobio troje dece. Njegova poslednja dugogodišnja ljubav je bila Norma Pinela koja je ostala sa njim sve do njegove smrti, 10. juna 2004. godine. I upravo je ta pesma označila prekretnicu u njegovom muzičkom stvaralaštvu. Fuzija gospela i R&B ritmova zauvek je izbrisala etiketu „imitatora Net King Kola” sa njegovog imena i postavila temelje soula, novog muzičkog pravca.

„Šta je soul? To je kao elektricitet - ne znamo šta je, ali može da osvetli prostoriju”

Potpuno svesni da ruši granice u muzičkim pravcima, kolege ga nazivaju „Genije” zbog neverovatne sposobnosti da elegantno balansira od popa do džeza, uz primese R&B-a, kao u pesmi What’d I Say. Frenk Sinatra izjavljuje da je Rej Čarls „jedini pravi genije u šou biznisu”. Kolege su volele njega, i on je voleo glas Marvina Greja, Stivija Vondera, Ele Ficdžerald. Obožavao je Aretu Frenklin. Genija u poslu i stvaralaštvu na sceni je vodilo samo srce, a uz klavir često pratile i suze:

„Takve su neke noći, takvo je moje raspoloženje. Ne znam šta mi se u duši desi dok pevam, ali iz nekog razloga se potresem. Osetim žalost, tugu. Nešto me povredi, otkud znam. Plačem, pa šta? Ne mogu drugačije.”

Prvi Grammy dobija „Džordžija” 1960. godine, a odmah za njom i Hit The Road, Jack. Sva srca sveta otključava pesmom Unchain My Heart 1961. godine, koju će do danas prepevati mnogo umetnika. Već 1962. godine, album Modern Sounds in Country and Western Music svet oduševljava soul interpretacijama velikih hitova kantri muzike. Usledilo je još petnaest Grammy nagrada, od čega čak četiri za pesmu I Can’t Stop Loving You, i svakako najvažnija, nagrada za životno delo 1988. godine.

„Mislim da nisam težak za saradnju, ali insistiram da se ponašamo kao profesionalci, ako smo već profesionalci. Ne volim da se igram. Volim da bude zabavno dok radimo, ali ako nešto ne valja, daj da odmah ispravimo. Ne igrajmo se sa tim, pogrešno nije zabavno.

Leonard Feder me je nazvao nervoznim, neumornim milionerom. Ne bih se složio. Imam otplaćenu kuću, mali studio i obezbedio sam svoju decu do kraja života. Dobro, hajde, imam i auto i par aviona” - rekao je uz smeh novinaru magazina Rolling Stone 1972. godine.

Prvi put u istoriji SAD-a, 1979. godine, jedna popularna pesma postaje zvanična državna himna; skupština države Džordžija, srce američkog juga, bira istoimenu Rejevu pesmu za državnu himnu. Usledile su brojne državne i međunarodne nagrade i priznanja, a Rej je dobio mesto u holovima slavnih na sve četiri strane sveta.

„Moja Džordžija je postala državna himna. To je, čoveče, za mene velika stvar. Eto, država u kojoj su ljudi poput mene do skoro linčovani, odjednom moju pesmu proglašava himnom. To je dirljivo.”

Samo dve godine pre toga, država Džordžija je Reju povukla doživotnu zabranu nastupanja, izdatu 1960-tih, kada je odbio na nastupa u klubovima gde je crncima bilo zabranjeno da sede na mestima određenim za belce.

Duša u muzici, a um u biznisu

Iako ta karakteristika uglavnom nije svojstvena umetnicima, Rej Čarls je bio i izuzetno sposoban poslovni čovek. Kreativnu kontrolu nad svojim stvaralaštvom nije prepuštao nikome, pa je već 1962. godine singlove objavljivao kao vlasnik svoje producentske kuće Tangerine Records. Promociju i distribuciju je mudro poverio moćnom ABC-Paramount Records-u. Deset godina kasnije, prekida ovu saradnju i osniva Crossover Records pod čije okrilje prima vrsne muzičare, između ostalih i Tinu Tarner.

Veliki deo ličnosti i stvaralaštva Reja Čarlsa čini i njegov humanitarni rad. Fondacija Rej Čarls je osnovana 1986. godine sa ciljem da podrži mlade sa oštećenim sluhom kroz obrazovne institucije i neprofitne programe. Zanimljivo je da rad fondacije nije usmerio na hendikep sa kojim je i sam živeo, uz objašnjenje da slepilo nije strašno, sve dok možete da čujete muziku.

Sa drugim američkim umetnicima snimio je pesmu We Are the World kao poziv za pomoć deci Afrike. Njegov poslednji album, Genius Loves Company, objavljen je posthumno, dva meseca nakon smrti slavnog umetnika koji se za svoje mesto među zvezdama izborio samo snagom svoje volje i talenta.

„Rekao sam sebi, ako treba da uspem, onda bi bilo bolje da me prihvate onakvog kakav jesam. Tada sam prestao da imitiram. Potpuno.”

izvori: Rolling Stone, Bio, Ray Charles