Pojam štrajka smo oduvek povezivali sa industrijskom revolucijom i uspostavljanjem radničkih sindikata koji su se borili bolji položaj radnika - kraće radno vreme, veću platu, socijalne beneficije i bolje uslove rada. Da bi bio uspešan, potrebno ga je dobro osmisliti i organizovati u pravo vreme, kada postoje dovoljne zalihe novca da se radnicima od sindikalne imovine obezbede plate tokom trajanja štrajka, kada se poslodavac nalazi u poziciji u kojoj mu naručioci očekuju masivne isporuke robe, kada je velika većina radnika saglasna sa obustavom rada i idealno, kada štrajk predstavlja opasnost po strukture na vlasti. U suprotnom, može se dogoditi da odmazda poslodavaca bude pogubna po sve učesnike, a naročito po organizatore štrajka.

Bez modernih zakona koji štite učesnike u procesu obustave rada, bez znanja o udruženjima radnika i iskustva u štrajku, jasno je da je samo velika muka naterala radnike faraona Ramzesa III da 1170. godine p.n.e ostave svoj alat i napuste gradilište njegove nekropole.

Štrajk je trajao oko pola godine, 29. godine vladavine Ramzesa III, zapisao je na papirusu Amenakht, sin Ipujevljev, jedan od najznačajnijih pisara svog vremena. Započeo je 10. dana 2. meseca zime, i trajao sa povremenim prekidima do 1. meseca leta.

U mestu Deir el-Medina, radnici koji su gradili kraljevsku grobnicu plaćani su uglavnom u žitu, ječmu, ribi i tkanini za odeću. Isplate su počele da kasne po nekoliko nedelja, najviše zbog korupcije koja je bila široko rasprostranjena u vladajućoj klasi.

Nije poznato kako su došli na tada novu ideju štrajka, ali povremenim prekidima rada radnici su uspevali da izdejstvuju isplate. Kada su namirnice počele da stižu tek kada obustave rad, vođe pobune su odlučile da odu korak dalje. Nadzornici su jednog jutra zatekli pusto gradilište i nisu imali pojma gde su nestali radnici. Oni su organizovano pobacali svoj alat i uputili se u Horemhebov hram gde su se nalazili faraonovi službenici. Preneli su im svoje zahteve, koje su zbunjeni namesnici prosledili faraonu.

Nakon nekoliko dana, radnici su dobili samo polovinu svojih zarada, što ih je još više razgnevilo. Uputili su se do hrama Tutmosa III, zauzeli ga i zahtevali ispunjenje svojih zahteva. Sutra su okupirali hram Ramzesa II gde su razgovarali sa vezirom, pa hram Setija I, primoravajući sveštenike da beleže njihove zahteve i proslede ih faraonu lično. U suprotnom, zapretili su da će otpočeti sa pljačkom faraonskih grobnica.

„Nećemo iz hrama izaći, mi nismo više tu samo jer gladujemo, nego imamo ozbiljne tužbe. Uvidesmo da se nešto pokvareno događa u kući faraonovoj” - rekli su Kuena, sin Rute i Haj, sin Hujov.

„Večeras ću zaspati tek nakon što obavim sve pripreme za pljačkanje grobnice” - dodao je Mose, sin Ankhta.

Ništa slično do tada nije viđeno ni zabeleženo u Egiptu, a verovatno i nigde u svetu. Faraon i njegova administracija su bili potpuno zatečeni nizom štrajkova koji su postajali sve masovniji. Nisu imali drugu opciju, sem da uposle još radnika, ali ne zidara koji bi zamenili štrajkače, nego radnika za isporuku namirnica. Kada su konvoji sa namirnicama za pobunjenike počeli da stižu na gradilišta, neimari Ramzesa III su znali da su pobedili u svojoj borbi. Prvi štrajk radnika u istoriji sveta bio je uspešan.

izvori: Global Nonviolent Action Database, Message to Eagle, Ancient Egypt, Archaeon