U osnovi, uspeh despotskih vlada leži u političkom, finansijskom i kulturnom razvoju. Da bi totalitarizam sagradio čvrste temelje u jednom društvu, neophodno je da njegovi članovi izgube suštinski interes za lično dostojanstvo i poštovanje svojih i tuđih prava.

Apatija i neznanje koji poput epidemije napadaju ovakva društva dovode do težnje za zadovoljenjem samo jedne potrebe, trenutne sreće i ushićenja što se uglavnom postiže nekontrolisanom konzumacijom ispraznih zabavnih sadržaja uz održanje minumuma egzistencije. Jednom kada postignu taj stepen svesti kod građana, totalitarne vlade uspostavljaju potpunu kontrolu.

Kojim mehanizmima je postižu?

Pravilo br.1 - Držanje u strahu

Dominacija se lako uspostavlja nad ljudima koji su zaplašeni. Ovo nije samo zakon političke moći, nego i zakon prirode. Mnogi pogrešno pretpostavljaju da moć tiranije dolazi isključivo iz primene sile. Zapravo, despotski režimi koji posegnu za ekstremnom silom su najčešće neuspešni i lako se svrgavaju. Uspešni tirani retko pribegavaju stvarnoj upotrebi sile, ali pretnja silom visi kao mač iznad glava njihovih podanika. Oni u javnost šalju jasne i oštre poruke o opasnosti od nepoznatog, ili mogućim posledicama rada protiv interesa države. U suštini, tiranin prepušta mašti svojih građana da gradi osećanje staha od smrtne opasnosti koja vreba iza svakog ugla. Trenutak kad strah od odmazde nadvlada strah od ropstva je ključan za uspostavljanje pune kontrole nad stanovništvom.

U drugim slučajevima, veoma čestim u savremenoj istorji, strah se generiše buđenjem netrpeljivosti prema iskonstruisanim neprijateljima; to mogu biti druge rase, druge političke opcije, druge religije, pojedinac (terorista, npr.) od kojih je sposoban da narod odbrani samo njegov asertivni vođa. Koraci koji slede, čak i ako ugrožavaju slobodu građana, pravdaju se „višim interesima” gde se svako zlo koje vlasti počine racionalizuje i posmatra kroz prizmu opstanka društva.

Pravilo br. 2 - Izolacija

U prošlosti, elitističke vlade su propisivale oštro kažnjavanje za organizatore i učesnike javnih skupova smatrajući da je sprečavanje komunikacije i građanske organizovanosti ključ kontrole. Pomislili bismo da je takva kontrola nemoguća u eri visokih tehnologija i globalne umreženosti. Međutim, ona je samo izmeštena na drugo polje. Stvaranje i kontrolisanje grupa koje se preko društvenih mreža sukobljavaju stvara iluziju demokratske rasprave i lažnu paradigmu proaktivnih organizacija koje pokušavaju da promene sistem. Jedini njihov uspeh je u stvaranju međusobnih konflikta niskog dometa kojima se onemogućava razumevanje i saradnja. Razbijanje grupa na „leve” i „desne”, demokrate, republikance, liberale i socijaliste koji se u suštini napajaju iz istog centra predstavlja specifičnu formu izolacije koja služi tiraniji, sprečavajući komunikaciju i saradnju u službi istog cilja. Poseban sistem kontrole predstavljaju iskonstruisani sporadični ustupci i pridobijanje simpatija jedne grupe gašenjem ili ukidanjem druge, dok su zapravo sve strane u sukobu formirane i kontrolisane u istom centru moći.

Pravilo br. 3 - Očajanje

Zanimljiv paradoks predstavlja činjenica da totalitarne vlade dobijaju sve veće poverenje građana kako država ekonomski propada. Nagon za opstankom u neizvesnim vremenima dovodi do toga da ljudi koji nemaju izgrađenu svest o bazičnim etičkim principima rado prodaju svoju slobodu za mrvice sa stola onih kojih koji povlače konce. Finansijska propast države nije opasna samo zbog siromaštva koje stvara, već i zato što širom otvara vrata malverzacijama, kriminalu i korupciji. Zločin izaziva nemoć, bes, mržnju i strah. Strah vodi do očaja. Očaj prihvata sve što mu zaliči na rešenje, svaki nagoveštaj prisustva države makar i u formi despotije.

Pravilo br. 4 - Čelična čizma

U trenucima kada je narod propale države obuzet ratovima, hiperinflacijom, terorizmom i sl. naoružane državne grupe i odredi specijalne policije dobijaju na važnosti u društvu. U turbulentnim političkim prilikama oni gube odlike servisa građana i ne vide svoju primarnu ulogu u zaštiti njihovih interesa. Rađa se filozofija superiornosti koja formira „mi protiv njih” način rasuđivanja. Kako tiranija jača, ovaj jaz između građana i organa reda postaje sve upadljiviji, a sistem filtrira slobodoumne i razborite dok promoviše slabe i poslušne. Vrhunac vlasti „čelične čizme” odlikuje prikrivanje identiteta viših struktura organa reda, kada se iza sadističkih i zločinačkih aktivnosti kriju anonimne strukture vladara iz senke.

Pravilo br.5 - Žrtveni jarac

U ranim fazama uspona na vlasti, tiranin mora da obezbedi razlog za surovo postupanje sa neistomišljenicima. Tada propagandna mašina radi punom parom u cilju diskreditovanja i osramoćenja bilo kog lica, grupe ili organizacije koja se usudi da dovede u pitanje autoritet ili valjanost onih koji upravljaju državom. Sve katastrofe, svi nasilni zločini, sve bolesti sveta stavljaju se na pleća aktivističkih grupa i političkih rivala. Oni se lažno povezuju sa već marginalizovanim članovima društva (rasistima, teroristima, kriminalcima) i šalje se poruka da niko ko razmišlja kao oni „nije normalan”. Cilj ove organizovane medijske kampanje je stvaranje samocenzure kod anti-totalitarnih organizacija i medija. Umesto da ih ućutka direktno, režim ih navodi da ućukaju sami sebe.

Tiranijska struktura ne može da funkcioniše bez „žrtvenog jarca”. Od suštinske je važnosti da narod bude svestan da ispod svakog kreveta leži duh neprijatelja prema kome treba usmeriti svoju pažnju i bes. Tako vlast jednim udarcem ubije dve muve. „Žrtveni jarac” je onemogućen u daljim neprijateljskim aktivnostima protiv despota, a istovremeno je pogodan „džak za boks” na kojem svoje frustracije prazne nezadovoljne narodne mase.

Pravilo br.6 - Špijunaža

Opstanak lanca totalitarne vlasti zavisi od specifične karike - špijunaže. Postoje mnogi razlozi zašto ljudi pristaju na ovu vrstu aktivnosti. Verovatno najtužniji od svih je osećanje kolektiviteta, pripadnosti društvu koje mogu da postignu samo kroz ovu nečasnu delatnost. Drugi su jednostavno po prirodi hladni, osvetoljubivi i bezosećajni, pa zapravo uživaju u tome. Treći su toliko zaslepljeni mogućnošću da dobiju trunčicu moći, da su spremni da odlučuju o sudbinama (često nedužnih) potpunih stranaca.

U diktatorskim režimima špijunaža se najčešće označava kao građanska dužnost, čin herojstva i hrabrosti. Oni koji su joj skloni su najčešće fizički i mentalno inferiorni članovi društva, ushićeni mogućnošću da dožive svoje trenutke moći, čak i kada su zasnovani na laži i obmani. Počinju da vide „ekstremiste” i „teroriste” na svakom koraku. Ubrzo, sloboda govora se uništava iz korena jer ljudi paze šta govore na javnim mestima, ali i u svojim kućama i u krugu porodice.

Pravilo br. 7 - Usvajanje nemorala

Svi sistemi tiranije direktno su zavisni od apatije i moralnog relativizma unutar njenih državnih granica. Bez podrške javnosti ne mogu da opstanu. Laži postaju opravdane da bi se sačuvala bezbednost zemlje. Ratovi postaju alatke za očuvanje mira. Mučenje postaje „ružan ali neophodan” metod u pribavljanju informacija. Brutalnost policije se tumači kao „prirodna reakcija” na porast kriminala. Ciljana ubistva se pravdaju kao „poslednje sredstvo za spasavanje nevinih života”. O diskretnim genocidima se mnogo zna, ali se o tome ne govori. Pojmovima „višeg cilja” i „kolektivne bezbednosti” se ispiraju ljudski mozgovi.

U ovim pravilima tiranije danas možemo prepoznati klasične diktatorske režime, ali i politička kretanja u najrazvijenijim demokratijama sveta. Pitanje je koliko su ih svesni oni koji žive u državama gde su ljudska prava postavljena na salonski i medijski pijedestal, dok se zakulisno pletu opasne mreže kontrole i manipulacije. Pravo pitanje je kako će se građani izboriti sa agresivnim nametanjem nakaradnih ideologija kojima su izloženi dugi niz godina, nesvesni lobotomije i nezainteresovani da se pobune.

izvor: deo teksta Brandona Smitha