Zarobljenih krila, okrenuta na leđa, muva je svojim nožicama vrtela mrvicu hleba i vlat trave, tako brzo i vešto da su gledaoci bili ubeđeni da je u pitanju trik. Mesec dana kasnije, u novembru 1908. film je prikazan na sastanku Kraljevskog fotografskog društva, što je izazvalo veliku pažnju u štampi i vrtoglavi rast slave Persija Smita.

Ovaj film nije ostvarenje koji bi nas danas impresioniralo, ali za to vreme je predstavljao vrhunac dostignuća jer je Persi Smit koristio kameru na ručni pogon i mikroskop da zabeleži pokretne slike iz carstva insekata, biljaka pa i mikroba. Smit je dodatno proširio mogućnosti tehničkim inovacijama kao što su mikro kamere, ubrzano snimanje (time lapse) i podvodno snimanje. Način na koji je to uradio je postao kalup po kome se i danas snimaju prirodnjački dokumentarni filmovi.

Frenk Persi Smit (Frank Percy Smith) je rođen 1880. u Londonu i još kao veoma mlad je pokazao interes za biljni i životinjski svet. Već kao tinejdžer je napravio svoj prvi mikroskop i pričvrstio ga za dršku od metle da bi posmatrao živi svet u svojoj bašti. Posebno su ga zanimali pauci pa je sate i sate provodio u obližnjoj šumi prikupljajući ih i izučavajući. Njegova porodica nije imala mnogo razumevanja za Persijeva zanesenjačka interesovanja prema prirodi pa je insistirala da se rano zaposli. Već sa 14 godina je počeo da radi kao službenik u Odboru za obrazovanje. Obavljajući posao koji ga ne zanima, uporedo je izučavao insekte, čitao prirodnjačku literaturu, pridružio se Quekett mikroskopskom klubu koji je okupljao prirodnjačke entuzijaste.

Njegovi prvi kinematografski eksperimenti su počeli 1908. godine kada se „sprijateljio” sa pet muva, ubijajući dosadu na poslu. Držeći ih na uzici od dlake i hraneći mlekom, napravio je neverovatne fotografije. Neko od njegovih kolega je pokazao te fotografije jednom od najznačajnijih ličnosti britanske kinematografije pre Prvog svetskog rata Čarlsu Urbanu, koji se smatra pionirom dokumentarnog naučnog filma. U maju je pozajmio Smitu filmsku kameru i dve rolne filma i rekao: „Pokaži šta umeš!”. Tako je nastao film Akrobatska muva, kome je naknadno dodat muzički tonski zapis i koji je doveo do plodnog partnerstva između samoukog Smita i Urbana.

Već sledeće godine Smit je počeo da eksperimentiše sa stop motion animacijama da bi pokazao kako pauk baca i koristi svoju svilenu nit. Njegov sledeći veliki uspeh je bio film Rađanje cveta (1910) u kome je prikazao ubrzanim snimkom otvaranje raznih vrsta cvetova. Te iste godine, Persi se oženio, dao ostavku na svom redovnom poslu i preselio u predgrađe što mu je dalo više vremena i prostora za njegov snimateljski i prirodnjački rad. Velika staklena bašta koju je sam sagradio je postala njegov studio i mesto iz koga nije izbivao. Kako je bio tih i povučen po prirodi i kako mu nije prijala gradska vreva i medijska pažnja, na izolovanom imanju je našao svoj mir.

Danas je teško i zamisliti sa kakvim se sve izazovima Smit suočavao u izradi pokretnih slika sa tehnologijom koja je u to vreme bila na raspolaganju. Njegove kamere su bile glomazne, a svaki pokret i neočekivani zvuk je mogao da uplaši životinje i da upropasti šansu. Snimanja su zahtevala intenzivno osvetljenje koje je ponekad bilo štetno, naročito za mikroorganizme koje je pokušavao da snimi. Koristio je neku vrstu periskopa sa komorom za podvodna snimanja. Bio je neverovatno inventivan, vešt da sam napravi instrument koji mu je neohodan i alarm koji ga je obaveštavao o tome da je vreme da zameni filmsku rolnu ili da ukaže na neku nepravilnost. Bio je beskrajno strpljiv sa neposlušnim životinjama koje su bežale iz kadra, maštovit i uporan čekajući mesecima da uhvati trenutak kad pupoljak počne da se otvara, kada vidra hvata štuku, lasica zmiju i mokar do gole kože snimajući mikroskopski svet svog ribnjaka. Pod okriljem Urbanove produkcijske kuće je snimio preko 50 naučnih filmova.

Njihova saradnja je prekinuta pred početak Prvog svetskog rata kada se Čarls Urban, poreklom Amerikanac, vratio u Njujork, a Smit je nešto kasnije mobilisan. Dok je služio u Kraljevskoj mornarici kao ratni fotograf snimio je niz zapisa o britanskim snagama uključujući i dokumentarni film Borba za Dardaneli. Posle rata nije bilo mnogo interesovanja za njegov rad pa je 1924. oberučke prihvatio poziv da učestvuje u snimanju serijala naučnih filmova Tajne prirode za kompaniju Woolf. Od 144 emisije Smit je sam snimio trećinu, a najzapaženiji njegov rad ovog ciklusa je bio film Battle of the Ants (Bitka mrava) u kome je prikazana borba izmedju dva mravlja gnezda na komadu drveta. Smit je po završetku snimanja te epizode ushićeno i duhovito izjavio: „Kao da sam gledao fudbalsku utakmicu između nekoliko hiljada igrača u kojoj svi nose iste dresove!”

Posvećen svom poslu, Smit je zapostavio sve drugo a dramatični događaji koji su obeležili njegov život odneli su svoj danak. Po rečima njegove supruge bio je beznadežno izgubljen u vremenu i prostoru. Kuća u kojoj je živeo bila je potpuno zapuštena, nagrižena raznim vrstama gljivica, insekti su bili svuda i spolja i u kući a vrt je zarastao u šiblje i korov, što je negativno uticalo na njegovu reputaciju naučnog i filmskog radnika. Iako se o njegovom privatnom životu vrlo malo zna, pretpostavlja se da je tokom poslednjih dvadeset godina svog života patio od depresije. Preminuo je 24. marta 1945. godine oduzevši sebi život gušenjem plinom.

Smitove tehničke inovacije, za koje nije dobio nikakve zasluge, su u velikoj meri usvojene i koriste se i dan danas u prirodnjačkoj kinematografiji. Većina instrumenata koje je sam osmislio i napravio je izgubljena, a njegovo ime zaboravljeno. Tek u poslednje vreme njegov rad i doprinos nauci i kinematografiji su počeli da dobijaju pažnju koju zaslužuju.