Predodređen za intelektualna stvaranja, nasuprot svom trezvenom i racionalnom duhu, Sterija je uspeo da pronađe odgovarajuće komične metafore za pomodarstvo i nadriučenost visokog društva i da kao veoma obrazovan pisac u svojim komedijama nadmaši sve ono što je do tada u srpskoj književnosti stvarano pre njega.

Sterijini prvi radovi predstavljali su istorijske drame koje, oživljavljavajući nacionalnu prošlost i veličajući staru srpsku državu, kosovski mit i njene vladare, zadovoljavaju potrebu za rodoljubivim repertoarom i u čast slavne prošlosti pokušava da stvaraju budućnost. Tragedije koje je pisao su u to vreme bile veoma uspešne, jer su u gledaocima budile ne samo osećaj patriotizma, već i smisao za poštovanje ljudskih vrlina, a ipak im se danas pridaje samo književno istorijski značaj koji nema značajniju umetničku vrednost, pa su, osim drame Smrt Stefana Dečanskog, uglavnom zaboravljene.

Studirajući pravo u Pešti, Sterija se upoznao sa delima Molijera i drugih svetskih komediografa, a po povratku u svoje rodno mesto jasno je spoznao da pisac ne treba narodu da donosi idealizovanu istoriju glorifikovanih predaka, već da čitaocu kroz Lažu i paralažu na duhovit način da jedno novo viđenje politički ogoljene, ali tačne i lako razumljive realnosti.

Sve ti znaš šta Rusi, šta drugi dvorovi misle, samo ono što ti sam misliš, teško ti biva znati.
Ništa iz ništa, zgruvano u ništa, daje sve ništa. Šta želiš više od iščezlog ništa?

Tada su nastala njegova dela koja su obeležila čitavu epohu naše dramaturgije, otvorile put ka kritici i stvorila jedan novi, drugačiji vid naše stvarnoti. Iako se svrstavaju u komediju, Tvrdica, Pokondirana tikva, Zla žena, Kir Janja i Rodoljupci, zapravo predstavljaju oštru satiru izopačenih karaktera i ljudske naravi, čime su nadmašile sve ono što je u našoj književnosti stvoreno pre toga.

Ismevajući sujetu, uobraženost, gramzivost, lažni patriotizam, licemerstvo svake vrste, pa i neiskrenost u našoj književnosti u kojima je malo životne istine, Sterija je počeo da razumno, objektivno i kritički posmatra savremeni život u srpskom društvu što ga je uzdiglo na pijedastal naših velikana, a kako se u Srbiji večito biju iste političke bitke i pisca čija će dela po svemu sudeći ostati aktuelna zauvek.

Zbog toga što je pod znamenjem velikog Sterijinog imena došlo do procvata naše pozorišne umetnosti i dramske književnosti uopšte, povodom obeležavanja 150 godina od rođenja i stogodišnjice smrti, 29. marta 1956. u Novom Sadu je kao stalni festival nacionalne drame i pozorišta, osnovano Sterijino pozorje.

Te godine su jasno utvrđeni programski ciljevi među kojima je najvažniji bio da se kroz festival nacionalne drame unapređuje pozorišna umetnost i podstiče razvoj dramske književnosti. Od tada, ono nastoji da bude putokaz nacionalnom pozorištu u njegovom traženju sopstvenog stila, sistema, mesta i uloge u društvu.

Za dalekosežnost ovakve kulturne misije kroz decenije postojanja, umnogome su zaslužne najistknutije ličnosti našeg tadašnjeg društva iz oblasti kulture i umetnosti, među kojima su bili Josip Vidmar, Ivo Andrić, Milan Bogdanović, Miloš Hadžić i mnogi drugi, koje su jasnim programom definisali cilj i način stvaranja i negovanja danas našeg najznačjijeg pozorišnog festivala.

Tokom više od šezdeset godina postojanja, Pozorje je preraslo u visokostručnu instituciju koja je uz neprekidni podsticaj savremenog domaćeg stvaralaštva, razvilo brojne delatnosti značajne za nacionalnu pozorišnu kulturu, postalo prestižan instrument za verifikovanje dramskih vrednosti, kao i čvrst oslonac teoretske misli o drami i pozorištu kod nas.

O tome zašto je Sterija ostavio žalosna pozorja i krenuo putem satirične komedije, najbolje govori predgovor koji je sam napisao u svom prvencu tog žanra, Laža i paralaža: Konac moga pisanija bio je ispravlenije, misao da u šaci kazana istina više neg suva materija dejstvuje. Niko se, po mneniju mome, lakše popraviti ne daje, od onoga koji se sam nad svojim budalaštinama počne smejati.

...Bez Pozorja bili bismo siromašniji za jedno ljudsko razumijevanje i za jednu zajedničku ljubav. Uvjerili smo se ne samo da je mogućno, već i da nam je neophodno. Zato što je pametno i pošteno utemeljeno od samog početka, da bude zborište nacionalne umjetnosti, gdje svako pokazuje mjeru svojih mogućnosti...

Meša Selimović, 1971.