Bakšiš

U SAD-u i Evropi, najbolji način da se obrukate pred prijateljima i poslugom restorana u kojem sedite je da ne ostavite bakšiš. On se smatra ne samo nagradom osoblju za dobru uslugu, nego i znakom kulture konzumenta usluga. Bakšiš se podrazumeva i kada koristite hotelski smeštaj, frizerske i kozmetičke usluge i usluge servisa raznih majstora. Dok je u nekim kulturama obavezan i čak regulisan poslovnom politikom, u drugima je dobrovoljan i zasnovan na slobodnoj proceni konzumenta. U svakom slučaju, znak je pristojnosti i zahvalnosti.

Međutim, kada se nađate u Japanu, držite se stavki navedenih u računu jer se svako plaćanje preko navedenog iznosa može doživeti kao uvreda za pružaoca usluga. Animozitet prema bakšišu je naročito izražen u japanskim restoranima, gde se vrhunska usluga podrazumeva bez dodatnog plaćanja. Analizirajući psihologiju ovog nesklada u doživljavanju bakšiša, zaključujemo da je za ponosne i uzdržane Japance uvreda sama činjenica da bi udobnost njihovog življenja mogla da zavisi od dobre volje i lične procene konzumenta usluga, a ne isključivo od predanog rada zasnovanog na poštovanju poslovne politike firme za koju rade.

Zviždanje

U zapadnoj kulturi, zviždanje ima otvorenu interpretaciju kao čaša vode puna (ili prazna) do pola. Ono može biti znak uživanja u muzici koja se reprodukuje na ovaj način, neformalnog dozivanja ili vokalna manifestacija divljenja. U svakom slučaju, teško da bi ga neko ocenio kao izrazito nekulturan gest. Međutim, ukoliko se nađete na Haitiju, ovo je nešto što nikad ne treba da činite, i na šta naročito treba upozoriti decu za koju se zviždanje smatra izrazito neprikladnim. U kulturi Haitija poželjno je da se „deca vide, ali ne čuju”. Uz zviždanje, postoji još ceo niz gestova koji se smatraju neprikladnim za njih: sedenje sa prekrštenim nogama, direktan kontakt očima sa odraslima i stajanje sa rukama opuštenim niz telo.

Napadan smeh

Ljudi širom planete vole šale, ali na njih ne reaguju na isti način. U zapadnoj kulturi je smejanje na sav glas, sa otvorenim ustima uz pokazivanje zuba, prihvatljiva manifestacija razdraganosti. Cela industrija estetske stomatologije počiva na želji ljudi da se smeju bez ograničenja i pokažu što lepši i širi osmeh. Ne i u Japanu. Glasan smeh sa otvorenim ustima Japanci porede sa „konjskim” i smatraju ga vrlo neženstvenim i napadnim. U toj kulturi, smeh sa otvorenim ustima jednako je neprihvatljiv kao zevanje, kašljanje ili žvakanje sa otvorenim ustima u našoj kulturi.

Dolazak na vreme

Ukoliko ste pozvani na večeru ili druženje, uobičajeno je da se toleriše malo kašnjenje od petnaestak minuta. U suprotnom, uvredićete domaćine koji vas očekuju u određeno vreme i prema tome podešavaju pripremu jela, ali ćete pokazati i nepoštovanje i prema ostalim gostima koji su došli na vreme. U mnogim delovima Argentine, gde je sačuvan duh španskog odsustva pojma o vremenu, gledaće vas sa čuđenjem ako se pojavite u dogovoreno vreme. Vrlo je verovatno da ćete svoje domaćine zateći nespremne, zato je najbolje da sačekate sat-dva od zakazane satnice i pojavite se kad vas Argentinci zapravo očekuju. Sličnu praksu možete primeniti i kad vas očekuju Rusi, koji takođe pojam vremena tumače fleksibilno, a kašnjenju ne pridaju značaj.

Primanje i otvaranje poklona

Kao da sam odabir poklona za pripadnika druge kulture nije dovoljno komplikovan posao, tu se umešao i ritual predaje kao dodatni problem. Kada neko odbije poklon koji mu dajete, velika je verovatnoća da ćete se u Evropi i Americi uvrediti i odustati od darivanja. Međutim, tradicija, „ritualni ples darivanja” u Japanu podrazumeva da primalac do tri puta ljubazno odbije poklon pre nego što ga primi. Iako može biti neprijatan za darodavca koji na njega nije navikao, ovaj ritual treba ispoštovati i ponuditi poklon maksimalno četiri puta.

Kada primi poklon, Evropljanin i Amerikanac će ga odmah otvoriti da bi pokazao svoje poštovanje prema onom koji daruje. Međutim, to nikako ne činite ukoliko ste poklon dobili od Kineza ili Indijca, koji će gest protumačiti kao gramzivost, nedostatak kulture i strpljenja. Ovaj običaj ima svoje logično objašnjenje. Kod razmene poklona, često je jedan skuplji, kvalitetniji ili pažljivije odabran. Ukoliko ih otvarate zajedno, postoji mogućnost da je jedna strana poklonila nešto vrednije, što može osramotiti drugu osobu. Otvaranje poklona kada ostanete sami sprečava tu neprijatnost.

Duvanje nosa u javnosti

Ni u zapadnoj kulturi izduvavanje nosa kada ste prehlađeni nije poželjno ponašanje, ali je daleko od neprihvatljivog. Osim u formalnim situacijama, nećete se zbog toga izdvajati iz društva, niti sklanjati od očiju sveta. Ne i u Japanu! Tamo je bonton neumoljiv: za sve što izbacujete iz svog tela, koristite toalet. Čak je i reč koja opisuje ovu radnju neprijatna - hanakuso doslovno znači „otpad iz nosa”. Zbog ovog pravila, uočićete često jedan nesklad u zapadnoj i istočnoj kulturi. Dok je glasno šmrkanje daleko nepristojnije od izduvavanja nosa u zapadnoj kulturi, u istočnoj ćete po metrou i na javnim mestima često čuti uporno i glasno šmrkanje onih koji se uzdržavaju od izduvavanja nosa.

Ruke u džepovima

Sama činjenica da su nas roditelji često opominjali sa „izvadi ruke iz džepova, zašiču ti ih” dovoljno govori da se na ovaj gest ne gleda blagonaklono ni u našoj kulturi. Komunikacija dok su nam ruke u džepovima se u zapadnoj kulturi toleriše kad su u pitanju neformalni susreti, ali je treba izbegavati jer šalje poruku da smo zatvorena, nedruželjubiva i socijalno neinteligentna osoba.

Bil Gejts, prvo ime IT industrije, osetio je posledice ove navike na svojoj koži, ali i izazvao neprijatan međunarodni incident kada se sa predsednicom Južne Koreje rukovao nonšalantno držeći drugu ruku u džepu. Ono što su Amerikanci doživeli samo kao poznatu naviku društvenog autsajdera i čudaka koji se najčešće i rukuje na taj način, Južnokorejci su protumačili kao nedostatak poštovanja i uvredu sa namerom.

Vreme globalizacije je učinilo da nam tuđe kulture postanu bliskije, a običaji prihvatljiviji. Stranci neće biti previše iznenađeni ako napravite gest koji je svojstven društvu u kojem živite, niti će ga danas smatrati za veliku uvredu kao u prošlosti. Ipak, dostupnost informacija nas obavezuje da se upoznamo sa tuđim običajima i navikama i pokažemo svoju spremnost da se „u Rimu ponašamo kao Rimljanin” i tako ostvarimo prijatniju komunikaciju sa ljudima sa kojima sarađujemo ili se družimo.

Ono što svakako treba upoznati i izbegavati je jezik uvredljivih gestova, o čemu smo pisali ranije.