Milanskim ediktom, koji je ozakonio da „svako veruje kako mu srce hoće”, prekinut je trovekovni progon hrišćanskih vernika, što je bio dobar preduslov da hrišćanstvo 380. godine postane i državna religija. Period pre Milanskog edikta, u trećem i četvrtom veku naše ere, bio je obeležan društvenim i političkim okolnostima u kojima se nastavilo bezumlje započeto raspećem Isusa Hrista. Mnogobožačko stanovništvo je mrzelo propovednike hrišćanstva, a država je podržavala njihov progon. Rimski istoričar Tacit je zabeležio da su pogubljenja hrišćana služila za zabavu masa. Po njegovim zapisima, oblačili su ih u kože divljih životinja a potom na njih puštali pse da ih rastržu, raspinjali su ih na krstove i palili kao buktinje u sklopu večernjih zabava.

Izvorni tekst edikta nikada nije pronađen, ali su ga svedoci njegovog proglašenja, Laktancije i Euzebije Cezarejski sačuvali u svojim delima.

Reskript Milanskog edikta

„Pošto smo se nas dvojica, ja, Konstantin Avgust i ja, Licinije Avgust, srećno sastali u Milanu i pošto smo razmotrili sve što se odnosilo na javno dobro, među svim stvarima koje su nam se činile korisne u mnogo čemu za sve, odlučili smo da damo prednost i stavimo na prvo mesto ono što se ticalo poštovanja bogova i pobožnosti i da dozvolimo u isto vreme i hrišćanima i svima drugima slobodu da u pobožnosti slede religiju koju žele, tako da sve ono što na nebu postoji bude blagonaklono prema nama i svima onima koji su pod našom vlašću.

Danas smo, dakle, doneli spasonosnu i pravičnu odluku da apsolutno nikome ne bude uskraćeno pravo da izabere i sledi božju službu hrišćanske religije i da svakom bude slobodno da um svoj okrene onoj religiji za koju smatra da je u skladu sa njegovim stavom, tako da to božanstvo nama bude blagonaklono, brine o nama i pruži nam svoju brigu i zaštitu.Sledeći taj princip, složili smo se da donesemo ovaj reskript da bi ono što se nalazi u našim prethodnim odlukama koje se tiču hrišćana i koje su upućene tvojoj pobožnosti, a čini se potpuno suprotno i strano našoj blagosti, bude ukinuto i da u isto vreme svako od onih ko ima spomenuto opredeljenje da čuva hrišćansku religiju, može slobodno i prosto da ga zadrži bez teškoća.”

Jedan od utemeljivača Milanskog edikta, Car Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus, poznatiji kao Konstantin I Veliki, vladao je Rimskim carstvom od 306. do 337. godine i sproveo niz vojnih i admistrativnih reformi koje su donele stabilnost Rimskom carstvu. Kostantinov otac Kostancije Hlor i majka Jelena dobili su sina u vanbračnoj zajednici, jer je Jelena bila nižeg staleža te njihov brak nije bio prihvatljiv u to vreme. Konstantin je rođen u Nišu (tadašnjem Naisusu) što predstavlja posebnu čast za Srbiju, a naročito za grad Niš gde je 2013. godine nizom manifestacija započeta proslava 1700. godišnjice Milanskog edikta. Austrijska fondacije „Art Karnuntum” proglasila je Niš za jedno od tri velika mesta svetske istorije, i dodelila mu centralno mesto u proslavi ovog jubileja.

Konstantin Veliki zapamćen je kao veliki vladar koji je bio vođen „božanskom naklonošću”. Simbol hi-ro koji mu se ukazao u snu pred bitku kod Milvijskog mosta (312. godine), i sadržao poruku In hoc signo vinces (Pod ovim znakom pobeđuj), zadržao se do danas kao jedan od najvažnijih simbola hrišćanstva.

Hrišćanizacija Rimskog carstva je jedna od najvažnijih civilizacijskih prekretnica za narode Evrope i Azije. Car Konstantin je postavio temelje budućeg Vizantijskog carstva koje će trajati narednih deset vekova.

Sadašnjica, život u svetu u kojem su ratni sukobi najčešće posledica nepoštovanja verskih i kulturoloških različitosti pokazuje koliko je Milanski edikt bitna tekovina, i koliko je car Konstantin u svojim razmišljanjima bio ispred svog vremena.