Njegovu izgradnju u zidinama pećine započeli su u IV veku monasi u slavu verovanja po kojem je tu u osami živeo sv. prorok Ilija sa gavranovima. Po Lukinom jevanđelju, sv. Jovan Krstitelj je ovde propovedao i krštavao vodom. Sveti Georgije Hozevit dolazi u manastir u V veku i svoj život posvećuje njegovoj izgradnji, stvarajući jedno od prvih sačuvanih svetlišta grčke pravoslavne crkve. Danas se u manastiru nalaze mošti Svetog Jovana Rumunskog, koje su postavljene u stakleni kivot. Telo sveca je savršeno očuveno i predstavlja jednu od najvećih vrednosti ovog manastira, koji nestvarno izranja iz kamena nepristupačnog kanjona.

Manastir su 614. godine potpuno uništili Persijanci, kada su zaposeli dolinu i masakrirali četrnaest monaha koji su ga čuvali. Kosti i lobanje postradalih monaha se danas čuvaju u manastirskoj kapeli. Nakon napada Persijanaca, manastir je ostao napušten skoro 500 godina, sve do XII veka kad su njegovu obnovu pokušali Krstaši. Nakon što su proterani, manastir je opet pao u zaborav. Grčki monah Kalinikos se 1878. godine nastanio ovde i započeo obnovu manastira, koja je završena 1901. godine.

Danas je manastir Svetog Georgija Hozevita jedinstven po tome što prihvata i hodočasnice, što je presedan koji je postavila vizantijska plemkinja tvrdeći da ju je Bogorodica uputila tu po lek za neizlečivu bolest.

Manstir se nalazi na putu od Jerihona ka Jerusalimu. Pešački most preko kanjona povezuje ga sa putem, a kako je da bi se do njega stiglo potrebno je mnogo pešačenja po strmiminama i uzbrdicama. Iz tog razloga se i sama poseta manastiru Svetog Georgija Hozevita smatra malim podvizništvom.