Iako prostitucija postoji kod nas kao jedna od najstarijih profesija u realnom vremenu, društvo pred njom zatvara oči. O ovom socijalnom problemu se nerado govori, a kada se to i desi jedino što država primeni je sankcija u vidu racije - pokupi ih sa ulica i odvede u zatvor.
Ako već ne može da se zaustavi, da li prostituciju treba legalizovati ili ne? Javnost je podeljena.
U vreme najveće ekonosmske krize, kada se ovim poslom kod nas bave poznate pevačice i voditeljke i kada se čak i taj “elitni nivo” prostitucije sveo na 200 evra za noć, ponovo se nametnulo pitanje da li bismo i mi prostituciju kao pojedine evropske države, trebalo da uvedemo u legalne tokove? Hoćemo li na taj način smanjiti broj nasilja i zloupotreba od strane makroa i klijenata ili ćemo samo legalizovati širenje nemorala?
Prema sadašnjem zakonodavstvu Srbije, prostitucija se tretira kao prekršaj kojim se ugrožava i remeti javni red i mir, a za koji je zakonom propisana kazna zatvora do 30 dana. One koje pružaju uslugu se kažnjavaju a oni koji koriste njihove usluge prolaze nekažnjeno.
Izgleda da smo više bili u korak sa vremenom u doba Kraljevine Jugoslavije. Tadašnja vlast je shvatila da se najstariji zanat ne može iskoreniti, pa su se potrudili da prostituciju uvedu u zakonske okvire. U javnim kućama je bila propisana higijena prostorija u kojima se boravilo, a Sreskom načelstvu je poslodavac morao da prijavi svaku zaposlenu devojku kao i da joj obezbedi zdravstveni karton sa naredbom da se u određene dane javi lekaru na pregled.
Danas u Nemačkoj radi oko 400 hiljada prostitutki čije usluge koristi oko 1,2 miliona ljudi. Seksualnim radnicima se garantuje radna nedelja od 40 časova, godišnji odmor kao i organizovanje sindikata. Deo zarade država zadržava za plaćanje socijalnih beneficija kao što su penzije i zdravstveno osiguranje. Međutim, i dalje je broj neregistrovanih žena uključenih u prostituciju tri puta veći od registrovanih, jer su daleko veće zarade od prostitucije kada je ona van zakona i kada je u sastavu organizovanog kriminala.
Sa druge strane, uvođenjem u legalni tok su u isto vreme prava i obaveze dobili i vlasnici javnih kuća. Kako su postali poreski obveznici i počeli da plaćaju zdravstveno osiguranje zaposlenima, oni su dobili pristup službenoj bazi podataka onih koji se nalaze na birou za nezaposlene. Po njihovom zakonodavstvu, onaj ko odbije da prihvati posao ponuđen na birou, pa makar i iz “moralnih uverenja”, ne može da traži da i dalje prima naknadu za nezaposlenost, pošto mu je posao ponuđen. Zanimljivo bi bilo pogledati arhivu razloga koje su nezaposlene žene navodile prilikom odbijanja posla u javnim kućama.
Ako krenemo od definicije prostitucije koja predstavlja prodavanje seksualnih usluga, zakonodavac bi lagalizacijom žene svrstao u seksualni objekat. Istovremeno, žene koje bi se prijavile kao seksualne radnice u budućnosti bi teže ili nikako uspele da pronađu neko drugo zaposlenje jer bi se našle na „crnoj listi”.
Naša javnost je po ovom pitanju podeljena. Jedan deo smatra da je prostituciju nemoguće iskoreniti i da bi legalizacijom država imala duplu korist: ubirao bi se porez, a devojkama koje su upletene u kandže ulične prostitucije bi se omogućila zaštita od podvođenja i trafikinga. Drugi deo javnosti je protiv, smatrajući da bi na taj način prostitucija postala zanimanje kao i svako drugo, a to bi dovelo do urušavanja morala.
Očigledno je da rešenja koja su do sada pronalažena u drugim državama nisu dala adekvatne rezultate ali legalno rešenje ovog socijalnog problema svakako ne treba sprečiti promovišući lažni moral dok ženama koje se time bave, svakako ne iz zadovoljstva već iz pukog preživljavanja, treba pomoć!
