Ko kaže da leptiri kratko žive? Postoji jedan jedinstveni leptir, kralj humora i scenskog nastupa, leptir najšarenijih krila koji se pamti i koji će živeti zauvek – Nenad Radulović.
Nemoguće je pronaći nešto što neprikosnoveni kralj humora i scenskog nastupa nije mogao da uradi kako bi zabavio publiku. Podjednako dobro je pevao, glumio i imitirao, čineći to sa takvom lakoćom, kao da je to najlakši posao na svetu, a koji niko posle njega nije uspeo da ponovi.
Osamdesetih godina, Indexovo radio pozorište je bila hit emisija koja je rado slušana svake nedelje tačno u 13h i koja je, kritikujući tadašnju vlast na samo njima svojstven način, slušaocima davala nadu za neku bolju i lepšu budućnost. Kreativnost i humor koji su izbijali iz „indexovaca”, čiji je Neša bio član od osnivanja, je doveo do toga da je veoma brzo radio za njih postao mali, pa se čitav šou Indexovo pozorište preneo na daske „Doma sindikata” i ostale dvorane širom bivše Jugoslavije. Među njima, jedan leptir je podjednako zabavljao publiku, ali i svoje kolege. Subminirajući humor Monti Pajtona i Beni Hila i kombinujući ga sa onim samo nama svojstvenim pečatom koji su nosili Mija i Čkalja ili Zoran Radmilović, Neša Leptir je ostao jedinstven i večan.
”Nije bio lak partner na sceni ni pored mikrofona, zato što ako ste slabiji od njega, on vas jednostavno pojede.”Dragoljub Mićko Ljubičić
Njegov bend „Poslednja igra leptira” je nastao kao studentska zabava, ali je ta šaljiva forma preuzeta od radio-pozorišta koju su prezentovali publici, poput dobrog kabarea donosila jednu novu dozu originalnog, zdravog humora. Oni koji su imali priliku da ga slušaju uživo, njegove koncerte pamte po „smehu do suza”, sa koga su poneli uzrečice nastale iz stihova njegovih pesama, a koje i danas nove generacije koriste. Pesme „Dečko ’ajde oladi”, „Mozak mi pomeraš”, „Zajedno smo piškili u pesku”, „Čokolada”, „Kurs za šmekere” i „Majmunska posla”, plenile su nevinošću koju su začinjavali iskrenost i šarm, zbog kojih će zauvek izazivati osmeh na licu i dobro rasploženje kod slušalaca.
Najveći i najgenijalniji naš leptir nije bio „samo trag čoveka”, već neko ko je za samo jednu deceniju koliko je grupa postojala, ostavio neizbrisiv trag u muzici i kulturi tih osamdesetih godina. Beograđani ga pamte i po izuzetno duhovitoj predstavi „Baba Višnja”, za koju je na biletarnici „Doma sindikata” mnogo pre izvođenja večito pisalo - rasprodato.
Iako je Nenad Radulović bio osoba puna radosti koju je krasila neiscrpna pozitivna energija, pa je često znao da kaže da mu je život „savršeno organizovan haos”, njegove balade govore o njemu kao o izuzetno emotivnoj osobi. Generacije su odrastale i zaljubljivale se uz „Vrati se”, „Grudi Balkanske”, i „Umiru jeleni”.
Pobeda na „Palilulskoj olimpijadi kulture” 1981. godine je bila odskočna daska, prvo za veću medijsku pažnju, a potom i prvi album Poslednje igre leptira. Kako je već iza sebe imao 200 živih nastupa, ovaj album je u njegovom duhovitom tonu nazvao „Napokon ploča”. Danas jedan plato na toj Paliluli koja ga je otkrila, nosi ime po njemu - Plato Neše Leptira.
Još od Sterije je kod nas postalo jasno da je komedija deo naše tradicije i da se kroz smeh lakše na pravi način uči o mnogim stvarima. Postavljanjem statue Raduloviću, iz čijeg kamenog postamenta izviru metalna gitara i krilo leptira, rad akademskog slikara Dragana Ristića, Beograd je dobio mesto na kome će zauvek vladati humor.
Simbolično, baš u ovoj ustanovi kulture je otvorena prva škola rock and rola, a uskoro se očekuje i otvaranje pozorišta palilulske komedije. Nadajmo se da će se Nenadova harizma i dalje prenositi na mladu generaciju, kao što je slučaj sa devojčicom Natašom Gaćešom, koja je u duetu sa njim pevala pesmu „Nemoj da me nerviraš”, a koja je danas Natalie Abbado-Gaćeša, operska pevačica u Aalto-Theatru, Essen u Nemačkoj.
Neverovatno je da se čovek sa nadimkom Leptir, koji mu je tako divno pristajao, najviše na svetu plašio baš leptira. Uzalud je njegova mama na sve načine pokušavala da taj strah razbije, po njenim rečima, nikada nije smeo da im priđe.
Možda je znao da leptir svoju poslednju igru odigra težeći svetiljci koja ga uništi onda kada je najrazigraniji. Napustio nas je u 31. godini života usled teške bolesti, a na njegovoj nadgrobnoj ploči uklesane su reči:
Svako od nas neku svoju priču ima, što u tami tišti, a puteve bira. Samo kad je hladno, kad umori zima, slutimo je, tužni , na krilu leptira. Svako od nas plaća dah svoje tišine što kroz kožu diše u vatri nemira. Samo kad je mokro, i kad duga sine svako na svom dlanu budi svog leptira.
