Jednom, mladić je došao kod Mudraca i rekao mu:

• „Došao sam u potrazi za savetom, progoni me osećanje bezvrednosti i nemam želju za životom. Svi mi govore da sam nesposoban, i da sam budala. Preklinjem te, gospodaru, da mi pomogneš!”

Mudrac pogleda mladića i reče mu u žurbi:

• „Izvini, trenutno sam veoma zauzet i ne mogu da ti pomognem. Moram da se pobrinem za nešto važno…” - a onda je zastao za trenutak razmišljajući i dodao: „Ali ukoliko pristaneš da mi pomogneš, rado ću ti uzvratiti uslugu.”
• „Naravno, gospodaru”, tiho je rekao mladić, sa gorčinom uočavajući da su njegove brige ponovo zanemarene kao nebitne.

Mudrac je skinuo mali prsten sa lepim kamenom sa svog prsta i rekao mu:

• „Uzmi mog konja i idi na pijačni trg. Hitno moram da prodam ovaj prsten da bih otplatio dug. Pokušaj da postigneš pristojnu cenu za njega i nipošto ga nemoj prodati za manje od zlatnika. Hajde, idi sada i vrati se što brže možeš.”

Mladić je odjahao u galopu. Kada je stigao na pijacu, pokazao je prsten raznim trgovcima, koji su ga u početku gledali veoma zainteresovano. Međutim, kada su čuli da ga neće prodati za manje od zlatnika, potpuno su izgubili interesovanje. Neki od njih su mu se smejali u oči, drugi su se prosto okrenuli i otišli. Samo jedan stari trgovac je bio dovoljno pristojan da mu objasni da je zlatnik previsoka cena za takav prsten, i da će mu za njega svi uglavnom ponuditi bakarni, a u najboljem slučaju srebrni novčić.

Kada je čuo ove reči mladić se veoma oneraspoložio, jer se setio uputstva Mudraca da ne prihvati ništa manje od zlatnika. Kako je prošao kroz celu pijacu, tražeći kupca među stotinama ljudi, osedlao je konja i odjahao. Teško utučen zbog svog neuspeha, vratio se kod Mudraca.

• „Gospodaru, nisam uspeo da ispunim Vaš zahtev”, rekao je. „U najboljem slučaju bih uspeo da dobijem nekoliko srebrnjaka, ali ste mi rekli da prihvatim samo zlatnike! Rekli su mi da prsten ne vredi toliko.”
• „To je veoma važna stvar, moj dečače!”, odgovorio je Mudrac. Pre nego što si pokušao da prodaš prsten, ne bi bila loše da si ustanovio koliko zaista vredi! Ko bi to mogao bolje da utvrdi nego draguljar? Idi kod njega i saznaj koliko prsten vredi, ali mu ga ne prodaj koliko god da ti ponudi! Odmah se vrati k’ meni.”

Mladić je ponovo uzjahao konja i otišao do draguljara, koji je prsten dugo posmatrao kroz lupu i merio ga na nekoliko malih vaga. Naposletku, rekao je mladiću:

• „Reci svom gospodaru da mu sada ne mogu dati više od 58 zlatnika za njega. Ali, ako mi da malo vremena, otkupiću prsten za 70 zlatnika.”
• „70 zlatnika!?“, uzviknuo je mladić. Smejao se, zahvalio draguljaru i požurio kod Mudraca.

Mudrac je saslušao priču sada vedrog mladića i rekao mu:

• „Zapamti, moj dečače, da si ti kao ovaj prsten. Dragocen i jedinstven! Samo pravi stručnjak može da ceni tvoje prave vrednosti. Zašto onda gubiš svoje vreme lutajući kroz pijacu, i pitaš za mišljenje svaku staru budalu?”

Iako nudi jedan zaključak, priča nas je navela na razmišljanje po suprotnom scenariju. Šta se dešava kada „rulja sa pijace” uzdigne nepostojeće vrednosti? Šta kada iz ličnih interesa, neznanja ili zablude, pripišu svojim savremenicima više vrednosti od onih koje zaista poseduju? Ko u današnjem svetu svesno oblikuje bezvredno kamenje u dragulje, a ko plaća cenu nakaradne procene?

izvor: Bright Side, autor priče: nepoznat