Ko nas čita? Obična životna priča neobično dragog čoveka

30 Nov 2016
4172 pregleda

Magazin Medias smo pokrenuli sa samo jednom idejom - da na jednom mestu za sebe i svoje prijatelje napravimo zbirku zanimljivih priča kroz koje ćemo otkriti prirodne fenomene, podsetiti se važnih istorijskih događaja i upoznati ljude koji su svojim delima zadužili ljudsku civilizaciju.

Iako nam se sa svakom novom temom, feljtonom i pričom naš magazin sve više dopadao, bili smo prilično iznenađeni brojem poseta i velikim interesovanjem koje su probudili naši članci.

Ko nas čita? Obična životna priča neobično dragog čoveka

Latini su govorili similis simili gaudet (sličan se sličnome veseli), a mi smo se kroz vaše komentare na društvenim mrežama uverili u istinitost te davne mudrosti. Često sa ponosom ističemo da nas čitaju i naše priče dele na hiljade nekih izuzetno pristojnih, radoznalih i dobronamernih ljudi koje ne poznajemo, ali ih doživljavamo kao prijatelje. Poželeli smo da priču jednog od njih podelimo sa vama i iskoristimo ovu priliku da se svima koji prate magazin Medias od srca zahvalimo što su našoj maloj medijskoj avanturi dali krila i sasvim novi smisao.

Rođen i odrastao u gradu, a svoju sreću stvorio u prirodi

gost autor: ing Đura Sopček

Niko od nas u trenutku dolaska na svet ne može da bira roditelje, braću i sestre, familiju i zemlju u kojoj će se roditi! Međutim, tokom života, možemo da biramo školu koju ćemo pohađati, posao kojim ćemo se baviti, bračnog druga i, što je važno - možemo da biramo prijatelje!

Rođen sam i odrastao u velikom gradu, ali od kada znam za sebe, voleo sam Majku Prirodu i neposredan kontakt s' njenim čarima! Zato, na početku pete decenije svog životnog puta tj. 2000. godine, odlučio sam da napustim rodni kraj i započnem sasvim drugačiji način života. Život o kojem sam oduvek maštao: mir i tišina, sopstveni komad zemlje, fizička i mentalna komunikacija sa drugim živim bićima kao što su biljke, životinje i ptice pre svega. Oduvek sam negovao životnu misao da je Majka Priroda sve savršeno uredila: biljke, životinje, ptice, ribe i insekti, kao i mi ljudi, se rađaju, piju vodu, hrane, razmnožavaju, razboljevaju, stare i umiru.

Jedina razlika koju je Priroda napravila jeste što je nama, ljudima, podarila svest! I umesto da tu istu svest koristimo da olakšamo i ulepšamo naše živote, ljudi se vekovima dele na nacionalnoj, verskoj, rasnoj ili ekonomskoj osnovi i kao rezultat tih suludih ideja, dešavaju se neprekidni sukobi i ratovi. Kada samo pomislim koliko dragocene životne energije i hiljada sati svog života utroših u raspravama na te teme, pokušavajući da dokažem, pre svega samom sebi ali i drugima, da postoji alternativa tim i takvim budalaštinama...

Od najranije mladosti, kada počinjemo da formiramo svoju ličnost, iako tada toga nisam bio svestan u dovoljnoj meri, polako i strpljivo, izgrađivao sam svoju mentalnu piramidu u smeru anacionalnog kosmopolite, ateiste i pacifiste. Često umem da kažem kako verujem u boga koji se zove Priroda! Trudim se da od nje neprekidno učim i sve što sam stariji, svakim novim danom uviđam koliko jako malo znam! Nakon 16 godina života na selu ne mogu sebi da oprostim najveću životnu grešku: Zašto nisam mnogo godina ranije doneo životnu odluku da odem iz rodnog grada u prirodu!? Moji prijatelji, familija i komšije znaju da sam ja mali Đura, živim kao mali, i hoću da umrem kao mali Đura! I uživam u svojoj malenkosti!

Rođen sam i odrastao u dvorišnoj kući u centru Zemuna, gde je moj stric držao golubove. I tako, započinje moja velika strast tj. ljubav prema pticama! U uslovima gradskog života, broj ptica koje sam imao je uvek bio skroman: par papagaja, zeba, kanarinaca, štiglica... obavezan pas ili mačka, akvarijum sa ribicama. Kao dečak, maštao sam o prostoru koji bi mi omogućio bolje uslove za ono što sam želeo. Supruga i ja, kao deca grada, nismo imali tu sreću da posedujemo bilo kakvu imovinu na selu, pa smo doneli odluku i od skromne ušteđevine kupili kućicu na 10 ari placa u jednom malom selu u Vojvodini.

Usledile su prepravke, dodatni radovi, uz mnogo želje i ljubavi, kako bi smo realizovali ono što smo zamislili. Naravno, novca nikada dovoljno, ali iz godine u godinu se uradi po nešto kako bi život i rad u ovakvim okolnostima bio što lakši i lepši. Obzirom da smo na pragu trećeg životnog doba, dok nas zdravlje još uvek dobro služi uživamo iz sve snage, daleko od velegradskih stresova, saobraćajnog kolapsa, buke i zagađenog vazduha.

Zasadili smo 84 lešnika koje uzgajam u njihovoj prirodnoj, žbunastoj formi. Ove jeseni smo dočekali njihov prvi, skroman rod! Kao i svaka vrsta voća, tako i leska svoj prvi rod daje u trećoj godini vegetacije. Do punog roda treba sačekati, ali i raditi 7-8 godina, a nakon toga period eksploatacije traje 45-50 godina. Redovno orezivanje, mehanička obrada zemlje i prihrana organskim đubrivom tj. izmetom japanskih prepelica. Od voćnih vrsta zasadismo i nekoliko žbunova kupina i jagoda. Zadnji deo placa je namenjen za baštu u kojoj uzgajamo naše 100% ekološko povrće, bez upotrebe hemijskih preparata: krompir, paradajz, ljute papričice, grašak, boraniju, čičoku, beli i crni luk, tikvice, zelenu salatu, rotkvice, celer, peršun...

Ne mogu rečima opisati neizmernu sreću i zadovoljstvo, kada uđete u svoju baštu u uberete biljku koju ste svojom rukom uzgajali i, što je najvažnije, pojedete ono što znate gde je i na koji način raslo! A onda ta ista biljka dospeva u tanjir i, konačno, u naš organizam! Mislim da je potpuno suvišno da vas podsećam šta sve kupujemo u velikim marketima upakovano u konzerve, kesice, kutije, flaše... Veoma često sa nevericom čitamo, gledamo i slušamo kakve životne namirnice dolaze na naše tržište i trpeze.

Moja životna deviza glasi: samokritika je put ka uspehu! U tom pogledu, u velikoj meri sam strog prema sebi kada je u pitanju odnos prema drugim živim bićima (biljkama i životinjama), koje zavise od naše ljubavi i odgovornosti prema njima. To znači da svakog novog dana prvo podmirim njih i na kraju sebe... Kada kažem njih, mislim pre svega na moji 720 japanskih prepelica, ali i moju veliku ljubav i vernog Prijatelja, ženku patuljastog šnaucera po imenu Una. Supruga je sa nama preko vikenda, a tokom ostalih dana Una je najvažniji član moje porodice!

Što se tiče mojih prepelica, inkubiranjem i uzgojem ove zlatne ptice, bavim se od 2005. godine. Punih 11 godina proizvodim njihova, širom sveta veoma cenjena lekovita jaja! Takođe, njihovo meso sa ukusom divljači, a bez holesterola, zauzima veoma važno mesto u porodičnom kulinarstvu. Godinama, svako jutro, moj prvi jutarnji ritual jeste konzumiranje prepeličijih jaja i, za sada, na samom kraju šeste decenije života, zdravlje me odlično služi! Zbog visokog nivoa imuniteta mog organizma, ja ne znam šta si virusi, bakterije, prehlade, gripovi... Kada, kao čovek nauke, jednom u 3-4 godine odem na preventivni generalni servis mog organizma, lekari pitaju u čemu je tajna takvih rezultata! Onda obavezno sledi kratak edukativni kurs...

Svi koji su zainteresovani da više saznaju o ovom 100 % prirodnom i dragocenom proizvodu za naše zdravlje, mogu posetiti moj sajt Farma „Srebrna koka”. Video-zapis na srpskom jeziku emitovan je iz studija Glasa Amerike u Vašingtonu, a prenele su neke naše TV stanice kao i dnevni list Politika. Jaja japanske prepelice uspešno plasiram na tržište Zemuna i Beograda i taj prihod je dopuna našeg kućnog budžeta.

Kao i za svaku vrstu posla, tako i u poslu sa ovim zlatnim pticama, na prvom mestu je ljubav! Kada neko drži u svojoj kući živa bića (životinje ili ptice), to podrazumeva angažman svih 365 dana u godini! Nema subote i nedelje, nema zimovanja ili letovanja! Svakog dana, tri puta dnevno, ja ih hranim i pojim! Tu je i posao oko higijene objekta, pakovanje, transport jaja do tržišta i prodaja. Sve to radim sam. Međutim, ni malo mi nije teško, naprotiv! To je moj izbor i velika ljubav! Najlepši deo posla oko prepelica jeste rađanje novog života, tj. inkubiranje novog mladog jata! Ornitolozi kažu da je najteži trenutak svakog ptića kada probija ljusku jajeta i izlazi na svetlost dana! Tokom perioda inkubiranja, godinama sam stekao dovoljno iskustva da znam kako da na najbolji način olakšam ovim stvorenjima da ugledaju svetlost dana.

Možete li, dragi moji, da zamislite kolika je moja sreća i zadovoljstvo kada u svakoj turi inkubiranja postignem zadovoljavajući rezultat izleganja i učestvujem u njihovom daljem rastu, razvoju i brizi oko njihovog zdravlja!? Za proteklih 11 godina, uspeo sam da pomognem u rađanju hiljada ovih malih, divnih stvorenja, i to je nešto što predstavlja veliku sreću i zadovoljstvo!

Naš sin živi i radi Kardifu (Wells). Pre tri godine mu se rodila ćerka, naša unuka Emili. Svake godine, preko leta, dođu u Srbiju na odmor, i naravno, svrate na selo. Možete li zamisliti ko je najsrećniji u trenucima kada naša unuka uzme u svoje male ruke jednodnevno pile japanske prepelice i viče: baby bird! Konačno, živim u uverenju da naš smisao života ima dvostruki cilj: - produžetak vrste tj. deca, i - direktan kontakt s Majkom Prirodom! Ko ostvari ta dva cilja, filosofiram ja, dotakao je nirvanu... Ovo je bila jedna mala priča o ispunjenom životu po sopstvenom izboru u svojoj maloj oazi!

Svim ljudima dobre volje, pre svega, želim dobro zdravlje i svako dobro u životu! Iskreno, mali paor Sopček Đura-Zemun, farma u Majci Prirodi.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

1 komentara

 
Janićijević Vladimir, 03 Jan 2022

Kao još jedan stari gradski lik rođen u Beogradu baš kao i moji otac i deda u duši imam isti zov kao mali paor Đura. Jedina je razlika što sam ja još uvek nedovoljno hrabar za donošenje odluke o posvećivanju prirodi iako pod Kosmajem u selu koraćica imam u vlasništvu deo te prirode u centru sela kao i četvrtinu od hektara i 76 ari šume. Imam još neke planove da ostvarim u radu pa se nadam da neće biti onda kasno da se i ja otisnem u život gotštaka. Zato pozdrav i naklon svima koji su to već postigli i puna moja podrška. Meni je tek 57 godina i valjda imam još vremena za sve. ????????

Odgovori

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru