U doba kada deca prvo nauče da surfuju internetom pa tek onda da čitaju, beskrajno je zabavno čuti njihovo mišljenje i videti kakav utisak na njih ostavljaju aparati koji su tokom odrastanja njihovih roditelja predstavljali poslednju reč tehnike.
U svetu gde je razvoj tehnologije doveo do toga da normalan tok odrastanja deteta podrazumeva korišćenje tableta, mp3 playera i „pametnih“ telefona, braća Beni i Rafi Fajn su sproveli jedan zanimljiv eksperiment. Mališane digitalne generacije su suočili sa predmetima koji su danas samo deo lepih sećanja starijih generacija, a njihove reakcije su zabeležili u serijalu “Deca reaguju” na YouTube kanalu “The Fine Bros”.
Deci uzrasta od 5 do 13 godina, prvo je predstavljen telefon sa starim, rotirajućim brojčanikom. Mada su svi shvatili o kom aparatu je reč, njegovo korišćenje je za njih bila prava misterija. Nisu znali da prvo treba da podignu slušalicu, čudili su se zvucima koji iz tog "neobičnog" predmeta dopiru, pritiskali su brojeve umesto da ih okreću i tražili način kako da pošalju SMS poruku.
Tehnološka trka dovela je do toga da je veliki deo muzičkih remek dela ostao zarobljen na nekim pločama negde u nekoj kutiji na tavanu, kada je napravljen veliki korak u istoriji multimedijalne tehnologije, pa je gramofon zamenio vokmen.
Sony je ne tako davne 1979. osmislio praktičan uređaj, po principu “hodam tiho i svoju muziku nosim sa sobom”, čija je težina iznosila oko 400 grama, što je tadašnjoj omladini pružilo mogućnost da ma gde da krenu mogu da slušaju muziku koju žele. Ovaj uređaj je podrazumevao kasete koje su bile daleko manje od ploča i što je najvažnije, mogle su da se presnimavaju. O njihovoj popularnosti najbolje govori podatak da je samo 1990. širom sveta prodato 442 miliona.
Činjenica je da je digitalna tehnologija sama po sebi napravila veliki skok u odnosu na analognu u pogledu brzine i pristupačnosti, ali i da se mnogi svetkski producenti vraćaju na analogne miksete zbog toga što distorzija zvuka koju one proizvode ne može da se poredi sa digitalnim, totalno hladnim i jednoličnim obeježjem.
Ali, da li je za čuđenje što danas ovaj "drevni" uređaj izaziva ovakvu reakciju mališana kojima sve što treba od tehnologije stane u samo jedan džep? Šta li bi rekli i koliko bi bili zbunjeni kada bi pred njih neko postavio gramofon?
Kada su tri mladića Steve Jobs, Stewe Wozniak i Ron Wayne 1. aprila 1976. pokrenuli posao iz koga je ubrzo nastala poznata kompanija Apple, čiji su računari postali baza za čitavu informatičku industriju u svetu, nisu mogli da pretpostave da će im se poput bumeranga vratiti prvoaprilska šala u susretu sa Apple II. Mada je ovaj računar 1977. bio jedan od najprodavanijih računara u istoriji, epizoda u kojoj se baš taj računar našao pod lupom iskrenih mališana nevinog pogleda, kod gledalaca izaziva urnebesan smeh.
Naviknuti na brz internet, ekrane osetljive na dodir i veliku rezoluciju, njihova rekacija na odrastanje u osamdesetim godinama prošlog veka je bila zbunjenost, nerazumevanje i zgražavanje, naročito devojčici koja se šokirala kada je saznala da ne može da ode na internet.
Za ovakvo stanje naravno ne treba kriviti generaciju koja raste uz vratolomni napredak informacionog prenosa, već postaviti pitanje: da li velika količina informacija, kao i njihova dostupnost prete da od običnog čoveka stvore hodajuću enciklopediju nepotrebnog znanja?
