Kako se stvorio i ko je smislio tog Ombudsmana, čiji naziv oni koji žele da izgovore pravilno ozbiljno moraju da prelome jezik?

Ideja za formiranje organa koji će se baviti kontrolom vlasti sa osnovnom funkcijom da nadzire rad organa uprave i javnih službi, a koga će postavljati parlament, mimo vladara i onih koji ga okružuju, nastala je 1. marta 1809. u Švedskoj, kada je za prvog Ombudsmana izabran Lars Avgust Manerhajm.

Od tada se ova rogobusna reč „ombudsman“ širom sveta prevodi različito: branilac naroda, parlamentarni zastupnik za administraciju, osoba koja ima sluha za narod, zaštitnik stanovnika ili branilac građana.

U cilju kontrole izvršne vlasti, švedski parlament je uveo instituciju čija je svrha bila pre svega da ima „sluha za narod”. Izabrani parlamentarni poverenik je kao svoj prevashodni zadatak imao da spreči kralja i vladu u postupanju mimo zakona. Ombudsman je koristio svoja ovlašćenja da od izvršne vlasti zahteva izveštaje o primeni zakona (što su bili dužni da mu dostave), a imao je i ovlašćenja da pokreće odgovarajuće postupke onda kada utvrdi nesavesno postupanje državnih službenika.

Služba Kraljevog ombudsmana, kasnije poznata kao služba Kancelara pravde (Justitiekansler) u Švedskoj je ustanovljena još 1713. a zadatak joj je bio da se u vreme izgnanstva tadašnjeg kralja, Karla XII, stara o sprovođenju zakona, kao i da nadgleda rad javnih službenika.

Kancelar pravde je do danas ostao tradicionalna institucija švedskog pravnog sistema, ali je pod uticajem podele vlasti i jačanjem kraljevog apsolutizma, počeo da gubi osnovni smisao svog postojanja.

Kada je kralj Gustav III 1772. uspeo da povrati apsolutnu moć, potpuno je obezvredio funkciju Kancelara pravde pretvorivši ga u sopstvenu marionetu. Nakon pobune 1809. Gustav III je zbačen sa vlasti, a na prvoj narednoj sednici parlamenta odlučeno je da se u Ustav ubaci odredba u kojoj kralj postavlja Kancelara pravde, ali i da će parlament birati Ombudsmana (Justitieombudsmana), čiji će zadatak biti da nadzire sprovođenje zakonitosti.

U pravni sistem Republike Srbije institucija Ombudsmana je uvedena 2005. kada je donet Zakon o Zaštitniku građana, a postojanje potvrđeno Ustavom Republike Srbije iz 2006. čime je naša država postala jedna od 130 zemalja u kojima postoji duga tradicija ovog specifičnog oblika kontrole vlasti.

Ustanovljava se Zaštitnik građana kao nezavisan državni organ koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave, organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije.

Da podsetimo:

• Zaštitnika građana bira i razrešava Narodna skupština Republike Srbije, kojoj je on dužan da podnosi godišnji izveštaj o radu.
• Zaštitnik građana nije ovlašćen da kontroliše rad predsednika Republike, Vlade Republike Srbije, Narodne skupštine, Ustavnog suda, sudova i javnog tužilaštva.
• Proveravajući pritužbe građana, ili postupajući po sopsvenoj inicijativi, Zaštitnik građana kontroliše da li organi državne uprave i republički javni pravobranilac postupaju u skladu sa zakonom.
• Organi uprave imaju zakonom uspostavljenu obavezu da sarađuju sa Ombudsmanom, omoguće mu pristup i stave na raspolaganje sve podatke, bez obzira na stepen tajnosti onda kada je to od interesa za postupak koji se vodi.

Početak rada Ombudsama kod nas pratio je sudbinu koju su imale i sve druge nove, nezavisne institucije. Prve godine državni organi su pokušali da ga ignorišu, narednih par godina da ga ismevaju i bore se protiv njega, ali je vremenom ova institucija uspela da stasa u prestižnu kancelariju kojoj građani veruju i kojoj se rado obraćaju čak i onda kada su duboko svesni da njihov problem nije u njegovoj nadležnosti.

Prvi izabrani republički ombudsman kod nas je bio Saša Janković, koji je stupio na dužnost 23. jula 2007. položivši zakletvu pred Narodnom skupštinom.

Na kraju svog mandata on je izjavio:

Srbija danas ima instituciju. Institucije su te koje čuvaju dostojanstvo građana, čuvajmo ih. Čuvajmo Zaštitnika građana, trebaće nam, a ja sam svoju misiju ovde završio.

Hoće li naš Ombudsman ostati nazavisna, poštovana i pravno potkovana vanstranačka ličnost, ili ćemo na ovom mestu, za istu, veliku platu koja je zakonski izjednačena sa platom Predsednika Ustavnog suda, od sada imati marionetsku ličnost koja će, strahujući da se zameri vladajućoj većini koja ju je izabrala, zatvarati oči pred problemima za koje je nadležna?

Da li će ova institucija izgubiti svoju svrhu ostaje da se vidi. Ono što je jasno je da njena budućnost dakle zavisi od volje poslanika koje smo izabrali da o nama odlučuju u našoj, Narodnoj skupštini.