U davna vremena, posedovanje zidanih golubarnika je bilo stvar prestiža u velikom delu zapadne Evrope, naročito u Francuskoj. Uzgoj golubova bio je veoma unosan posao. Korišćeni su kao hrana, a njihovo đubrivo se smatralo jednim od najkvalitetnijih. Masovno su ih uzgajali uglavnom imućni feudalci i plemići, a siromašnim seljacima su zadavali mnogo glavobolje nakon setve jer su uništavali mlade izdanke.

Kada je 4. avgusta 1789. godine u Francuskoj ukinut feudalizam, ukinuto je i pravo držanja jata golubova. Na hiljade velikih golubarnika širom zemlje je izgubilo svoju svrhu.

U gradiću Beselef, velelepni golubarnik je u XV veku pripadao porodici Pouzaj. Nekada je bio dom za 5000 ptica. Pri temeljima ispupčena i bez otvora, ova cirkularna struktura je bila njihov siguran dom, zaštićen od pacova i lasica. Na višim delovima nalazi se 2700 malih otvora, kroz koje su golubovi ulazili i izlazili. Duž unutrašnjeg dela su postavljene vertikalne merdevine, fiksirane u temelju, pomoću kojih se dolazilo vrha gde su bila smeštena gnezda.

Napušten i zaboravljen, golubarnik je vremenom počeo da propada. Kada se krov urušio, u njega su ušli kišnica i sunčevi zraci, rađajući novo čudo života - mlado stablo hrasta. Danas je staro više od jednog veka. Preraslo je kameni cilindar kule, koji ga je u mladosti čuvao od vremenskih nepogoda i predatora. Sada se njegova raskošna krošnja nalazi na mestu nekadašnjeg krova.

Izvor: Les feuilles de Pierre Cuny