Psovanje je neprihvatljiv način izražavanja ili deo našeg žargona? Da li je psovka uvreda ili znak prisnosti? Javlja li se kao oblik psihološke kompenzacije za pozitivnu ili negativnu emociju koju preživljavamo? Kako i kada smo ovakav način komunikacije uzdigli na nivo filozofije? Jesmo li zaista nekutlurni?
Kada biste anketirali strance koji su bili kod nas u turističkoj poseti, i pitali ih koje utiske će poneti o nama, najčešći odgovor bi glasio: „Dobar je to narod, ali mnogo psuju“. Ako biste postavili dodatno pitanje, da li su naučili da kažu nešto na našem jeziku, odgovoriće potvrdno i uz veliki osmeh izgovoriti jednu od sočnih psovki.
Psovanje je način izražavanja emocija. Uglavnom se definiše kao nesposobnost osobe da opiše svoj emotivni doživljaj. Ako bismo analizirali psovke koje su postale sastavni deo našeg jezika, pokušavajući da dođemo do njihovog korena, razloga korišćenja, stepena uvredljivosti i višestrukog značenja koje svaka od njih nosi, mogli bismo da ih svrstamo u 3 kategorije:
- One koje izgovaramo kada smo ljuti i želimo nekog da uvredimo, što nije neobično i za druge narode.
- One koje izgovaramo kao pridev osobama koje su nam drage, te im na taj način izražavamo simpatiju, što je neobičan pečat samo našeg vatrenog duha.
- One koje su postale deo svakodnevnog žargona, pa ih više i ne doživljavamo kao ružne reči.
Iako se svi slažu da je psovanje krajnje nepristojan način izražavanja, upravo je taj vid komunikacije ozbiljno podelio i naše i svetske psihologe. Jedni smatraju da je iluzija verovanje da je psovanje odličan "izduvni" ventil prilikom stresa, već da naprotiv takvo izražavanje samo podstiče centar u mozgu koji pojačava i bes i stres. Drugi misle da je bolje ne uzdržavati se, i da će psovka u takvom trenutku umanjiti bol. Treće mišljenje je da je izbacivanje negativne energije psovkom zdravo, ukoliko takav način izražavanja ne predstavlja deo svakodnevnog vokabulara.
U svakom slučaju, ne možemo pobeći od onoga što je činjenično stanje - psovanje je odavno tradicija srpskog naroda (Crven ban). Onog momenta kada nam adrenalin poraste, bez obzira da li se radi o prijatnom ili neprijatnom događaju, da li kao uzrečica, pridev, uzvik ili glagol, našem narodu će spontano "izleteti" psovka.
Psovke su kod nas toliko učestale, da se po njima nalazimo na samom vrhu svetske lestvice. Spominjanje majke, oca, sestre, bliže ili dalje familije i delova tela, u svakodnevnom razgovoru se upotrebljava češće nego reči kao što su dobar dan, hvala i izvolite.
Karakteristično za nas je da ista psovka može u određenom slučaju da znači bes, uvredu i izazov, a već u sledećem ona predstavlja izraz prisnosti i prijateljstva. Dok ostali narodi psuju isključivo kada su iznervirani i besni, mi smo jedinstveni po tome što smo psovke odavno pretopili u šaljivu formu. Humor postaje još veći u svakom pokušaju da se naše psovke prevedu na neki strani jezik. Da li ste nekad na engleski jezik probali da prevedete psovku: ko te šljivi ili skarabudžim ti ga nane?
Ovih dana, Ruska Državna Duma je usvojila predlog zakona o kaznama za korišćenje psovki i nepristojnih reči u umetničkim delima, pozorišnim predstavama i sredstvima informisanja. Zakon predviđa da ukoliko se u filmu koriste psovke, on ne može da dobije dozvolu za prikazivanje, pri čemu su predviđene i veoma visoke novčane kazne koje će autorski tim zbog korišćenja psovki morati da plati državi. Smatrajući da filmska i pozorišna umetnost u velikoj meri edukuju narod, Rusi su postavili jesno pravilo - nulta tolerancija za psovke.
Možete li da zamislite kako bi izgledali naši legendarni filmovi kao što su: "Maratonci trče počasni krug", "Ko to tamo peva", "Kamiondžije" ili najgledanija predstava svih vremena "Radovan III" kada bismo iz njih zakonom izbacili sve psovke?
