Prilikom suočavanja sa strahom svakom čoveku, pa i roditelju, je potreban neko ko će ga držati za ruku i pomoći mu da se obračuna sa sopstvenim demonima. Kako da prevaziđe paniku onaj koji zaobilazi stomatologa u širokom luku u trenutku kada svoje dete treba da drži za ruku dok ga smešta u zubarsku stolicu?
Iako uzrok iracionalnog ljudskog straha može biti fobija od životinje, predmeta, osobe ili određene situacije, sva istraživanja ukazuju na to da dentofobija spada u top 10, a da su stomatolozi ubedljivo prvi na listi „lekara za izbegavanje”.
Odlazak kod zubara se kod mnogih ljudi ne nalazi na zdravstvenoj listi prioriteta čak ni onda kada postoji konstantan bol zuba ili krvarenje desni. Sama pomisao na zubarsku stolicu u njima izaziva strah koji se reflektuje kroz ubrzano disanje i rad srca, znojenje i drhtaj celokupnog organizma. „Koren ovog straha obično nalazimo u traumatično bolnom iskustvu stečenom u detinjstvu, koje je ostalo u duboko ukorenjenom psihološkom stanju, pa bi njime morali da se pozabave i stomatolozi”, tvrdi dr Majkl Krokaka, osnivač Dental Fofija Tretman centra u SAD i dodaje da bi ljudi morali u svom kalendaru da imaju ubeležen dan kada preventivno posećuju svog zubara.
Na ovakav način bi se sprečile posledice koje usled zapuštenih desni i usne duplje dovode do gubljenja zuba i neprijatnog zadaha koji pokvareni zubi nužno nose sa sobom, a koji se ne mogu regulisati samo urednim pranjem četkicom ili korišćenjem mirišljavih dezinfekcionih vodica za ispiranje usta.
Roditeljstvo u mnogome utiče na nesvesno oslobađanje od fobija. Primera radi, majka koja ima nekontrolisan strah od ose koja ju je nekada davno ujela i koja je do juče panično bežala kada se ovaj insekt pojavi u njenoj neposrednoj blizini će instiktivno, ne razmišljajući o sebi odbraniti svoju bebu. Majčinska potreba da zaštiti dete će učiniti ono što mnogi psiholozi nisu mogli. Ona će se potpuno nesvesno, ali hrabro obračunati sa svojom fobijom. Na sličan način bi roditelj instiktivno odreagovao na napad bilo koje životinje ili osobe koja preti da ugrozi bezbednost njegovog deteta.
Kako stomatolog ne maše krilima, nema čeljusti i natprirodne moći, suočavanje sa dentofobijom - strahom od zubara, je daleko složeniji, jer roditelj treba svoju bebu dobrovoljno prvi put da odvede kod zubara pre njenog prvog rođendana.
Oni koji redovno posećuju stomatologa znaju da ne mora svaki takav susret da bude bolan, a da li će se kod deteta pojaviti strah zavisi kako od pristupa roditelja, tako i od samog stomatologa. Kontakt sa nepoznatim licem u belom mantilu će dete bez problema prihvatiti samo onda kada se obostrano ostvari na adekvatan, prijazan način.
Svako nastojanje stomatologa da dobije detetovo poverenje će biti bezuspešno ako postoji strah i neupućenost koja će stvoriti odlučnost deteta da ne prihvati saradnju. Da bi mogao da odradi stručni deo posla, zubar mora da proceni psihološki profil kako deteta, tako i roditelja. Deca koja su doživela loše iskustvo u kontaktu sa belim mantilom ili su naplašena pričama o „strašnom čiki koji deci vadi zube”, će po pravilu odbijati svaki kontakt, pa u tom slučaju ni sva strpljivost lekara neće pomoći.
Koliko god da su roditelji veliki u očima svoje dece, oni su pre svega ljudi koji ma koliko se činilo da su odrasli, su zadržali taj jedan deo koji nije uspeo da premosti barijeru straha, koji je nesiguran i ne zna kako da pogleda u oči fobiji koju vuče iz detinjstva, a koja ga u datom trenutku blokira i parališe.
Srećna okolnost je što roditeljstvo stvara u nama potrebu da budemo hrabri i da kao takvi damo dobar primer detetu, pa će nam suočavanje sa sopstvenim strahom kao najbolja životna lekcija pomoći da dete bezbolno sprovedemo kroz sve strahove koji predstavljaju prirodno stanje odrastanja.
Onda dolazi period ispadanja tih zubića o kojima smo se mnogo brinuli, a koji je najbolje premostiti kroz igru, tvrde psiholozi. Kako bi dete pravazišlo strah od smenjivanja mlečnih zuba stalnim, naša tradicija poznaje „vilu Zubićku” koja će detetu koje je hrabro podnelo vađenje mlečnog zuba i stavilo ga ispod jastuka, tokom noći doneti poklon.
U Poljskoj se prvi zubići sade u bašti kako bi kasnije izrasli novi jači i zdraviji, u Rusiji se stavljaju ispod kreveta da ih pojedu miševi, a u nekim našim krajevima se umotavaju u parče hleba i bacaju na krov kuće da ih pojedu ptice.
Svi ovi običaji imaju samo jedan cilj – razbijanje straha kod deteta.
Nova tehnologija donosi i nove ideje. Kako savremeno dete sve manje veruje u vile, da bi svojoj ćerki razbio strah vađenja mlečnih zuba i izbegao zastareli način vezivanja končića za kvaku vrata, ovaj otac je svojoj ćerki omogućio „dron zubara”.
