Univerzalnu deklaraciju mnogi nazivaju i „enciklopedijom ljudskih prava” jer su u njoj prepoznata najznačajnija ljudska prava i slobode koje su inkorporirane i u brojne, naknadno donete međunarodne konvencije, kao i ustave skoro svih zemalja. U njoj se između ostalog navodi da se: sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima, da svako ima pravo na život, slobodu i bezbednost ličnosti, da se niko ne sme podvrgnuti mučenju ili zlostavljanju, kao i da su svi ljudi pred zakonom jednaki.

Deklaracija naglašava da ljudska prava i slobode pripadaju svakom pojedincu bez ikakvih razlika u pogledu rase, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugih okolnosti.

Iako Deklaracija predstavlja jedno od najznačajnijih dostignuća u oblasti ljudskih prava, veliki broj ljudi širom sveta danas nije u situaciji da bilo šta slavi, a naročito ne dokumenta koja se odnose na ljudska prava. Razlika između onoga što je napisano u međunarodnim deklaracijama i konvencijama u odnosu na ono što se dešava u praksi je velika, a države članice umnogome krše prava građana na slobodu, jednakost, dostojanstvo, zabranu zlostavljanja i pravo po kome svi građani moraju pred zakonom da budu jednaki.

Uprkos tome što su ljudska prava i slobode proklamovane brojnim međunarodnim instrumentima i nacionalnim propisima, širom sveta se prepoznaju brojne povredive grupe kojima se na ovaj ili onaj način uskraćuju njihova prava, a čiji pripadnici predstavljaju i najčešće žrtve diksriminacije. Kako u njih spadaju deca, osobe sa invaliditetom, mentalno oboleli, žene, stari, bolesni, pripadnici nacionalnih manjina i LGBTI populacije, što predstavlja preko 95% građana, može se zaključiti da nije povrediv samo onaj muškarac koji nije ujedno i pripadnik neke od prethodno navedenih grupa.

Imajući u vidu da je siromaštvo jedan od najvećih problema koji pogađa svakog od pripadnika povredivih grupa kao i manjinu koji to nisu, razumljiv je zaključak Zaštitnika građana Srbije u kome se kaže da sa žaljenjem možemo konstantovati da je najugroženiji „običan građanin”.

Običan građanin u Srbiji, kako je to navedeno u poslednjem izveštaju Zaštitnika građana, je osim sa nemaštinom, suočen i sa nedostatkom pravne sigurnosti. Poverenje u sudove, tužilaštvo i policiju je svedeno na najmanju moguću meru jer se ima utisak da su instrumentalizovani u svrhu ostvarivanja političkih volja, a ne interesa građana, o čemu ilustrativno svedoče primeri kao što je slučaj Savamala, slučaj TV Apatin i divlja gradnja u centru Novog Pazara.

Ironično je i to što poslanici sa oduševljenjem navode broj donetih zakona u Skupštini, a previđa se da je na 40% njih primenjena ubrzana procedura koja je podrazumevala izostanak javne rasprave u kojoj bi stručnjacima bilo omogućeno da ukažu na nedostatke nacrta propisa, što kao posledicu ima konstantno donošenje zakona o izmenama zakona.

Veliki pomak na normativnom planu jeste učinjen u pogledu medija, međutim očekivanja od donetih zakona su potpuno izneverena, pa smo kao rezultat reformskog procesa umesto državnih dobili partijske medije, dok se veliki broj lokalnih medija primetno gase.

Posebne žrtve kršenja ljudskih prava su svi oni pojedinci, grupe ili organizacije koje ukazuju na propuste u radu organa vlasti i koji su u medijima naklonjenim vlastima konstantno izloženi progonu. Ilustrativan primer su sve češći napadi na Ombudsmana Jankovića i Poverenika Šabića u kojima se naglašava da iako imaju jako velike plate kritikuju vlast. Verovatno se od njih očekuje da zbog toga što su dobro plaćeni za svoj rad, prestanu da kritikuju onoga koga su zakonom dužni da kontrolušu.

Ostvarivanje ljudskih prava u Srbiji je u potpunosti u kontekstu onoga što mnogi označavaju kao „slom koncepta ljudskih prava” u svetu, a ogleda se pre svega kroz ponašanje celokupne međunarodne zajednice u odnosu na aktuelnu migrantsku krizu. Humanitarne intervencije bombardovanjem nepoćudnih država i njihovih lidera pravdane potrebom zaštite ljudskih prava, ponovo su se pokazale kao eklatantno izvorište povreda osnovnih ljudskih prava. Brojni pozivi nemačkih vlasti da su izbeglice iz ratom zahvaćenih teritorija dobrodošle, stvaranje utiska da im je na raspolaganju oko milion radnih mesta, obećanja ministara zapadno evropskih zemalja da će izbeglicama ustupiti svoje kuće, kao i njihovi prvi dočeci uz transparente „peace”, „welcome” i obilje balona, prestali su već nakon prvog većeg kontigenta pridošlih migranata, a odnos prema tim ljudima se pretvorio u potpunu suprotnost. Danas su evrposke države, koje su kolevke demokratije i ljudskih prava, pretvorene u žicom ograđene i teškim naoružanjem čuvane teritorije čime eklatantno narušavaju kako osnovna ljudska prava i slobode, tako i prava utvrđena UN Konvencijom koja se odnosi na prava izbeglica.

U kontekstu utiska o „slomu koncepta ljudskih prava” treba se prisetiti Martina Lutera Kinga koji je na današnji dan, 10. decembra 1964. dobio Nobelovu nagradu za mir, a koga istorija poznaje kao jednog od najvećih boraca za ljudska prava čije se propovedi: Volite svoje neprijatelje i Ja imam san smatraju kulturnom baštinom ne samo Amerikanaca, već i čitavog čovečanstva i zajedno sa govorima Mahatme Gandija čine manifest nenasilne borbe za ljudska prava.

Evo dela sna koji je tokom čuvenog Marša na Vašington 28. avgusta 1963. King podelio sa 250 hiljada prisutnih ljudi:

Imam san da će se jednog dana i sama država Mississippi, u kojoj vlada nepravda i koja s plamenom ugnjetavanja živi svojim punim bićem, jednog dana pretvoriti u oazu slobode i pravednosti.

Ja imam san, da će se jednoga dana uzdignuti sve doline, a svi bregovi i planine da će se smanjiti. Da će se bregovita mesta poravnati, a neravna ispraviti. I dobrota Gospodara biće svima vidljiva i svako će je spoznati. To je naša nada. S ovim uverenjem vratiću se natrag na jug. S ovim uverenjem biću sposoban od brega očajanja načiniti kamen nadanja. S ovim uverenjem mi ćemo biti sposobni nesklad naše nacije da pretvorimo u zvukove predivne simfonije. S ovom spoznajom bićemo sposobni zajedno da radimo, zajedno da se molimo, zajedno da se borimo, zajedno da idemo u zatvor i zajedno da ustanemo za slobodu sa spoznajom da ćemo jednoga dana biti slobodni.

A, nama? Nama je potreban jedan Novi optimizam.