Diznijeva produkcija je nastala zahvaljujući sposobnosti jednog čoveka da kombinuje iskustvo umetnika i pragmatičnog menadžera. Od kada je 1937. snimljen prvi dugometražni animirani film u punom koloru u istoriji filmske produkcije, Snežana i sedam patuljaka, koji je postao deseti najkomercijalniji film 20. veka, do danas, ova produkcijska kuća je dobila najviše Oskara i priznanja širom sveta.

Praksa tog ekonomičnog menadžera je bila da se hiljade snimajućih sati i mnogo neupotrebljenog materijala nikada „ne baca”, već čeka svoj trenutak kada će zablistati.

Oni koji osporavaju umetnički kvalitet dela koja su iz ove produkcije uvršćene među klasike, pre svega govore o manjku ideja. Neosporno je da su njegove kreacije dosegle globalnu popularnost, kao i da se u mnogim filmovima vide isti pokreti koje u određenim situacijama, ali u različitim filmovima izvode njihovi likovi.

U stvaranju umetnosti, pa i za decu, retki su umetnici koji nisu često nesvesno, sami sebe kopirali. Predstaviti ovu produkcijsku kuću kao štanc, u najmanju ruku znači oduzeti detinjstvo mnogima od nas koji smo rasli uz Mikija, Šilju i pregršt bajki koje je na najdivniji način predstavio upravo on, Volt Dizni.

U svetu u kome deca rastu izgubljena u internet igricama, koje ih poput hipnoze uvlače u vrtlog zavisnika kojima je to postala dominantna životna aktivnost, a čija je suština pobiti što više protivnika raznim oružjem i postati nolajfer, čini se da je maliciozno kritikovati svet bajki u koji nas Dizni, sada već vekovima jasno razlučivši dobro od zla, vodi.

Copy/paste, pa šta?