U Slavonskom Brodu, 28. marta 1824. godine, rođen je Branko Radičević. Rame uz rame sa Jovanom Jovanovićem Zmajem, ostao je sibol srpskog romantizma. Zajedno sa Đurom Daničićem, bio je najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost.

Kao poštovalac Vukovih ideja, Branko je napisao alegorično-satiričnu pesmu „Put”, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme, Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika, Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Svoj talenat za pisanu reč vešto je iskoristio i na sebi svojstven način pisao o životu i smrti, mladosti i prolaznosti.

U njegovim pesmama mogli su se dušom osetiti fruškogorski predeli, veseli dani srpskog đaka, radosno strujanje narodnog života. Prva knjiga pesama pojavila se 1847. godine. Pesme mladosti, ljubavi i rodoljublja pune su vedrine, vitalnosti, vragolanske žudnje za životom. Drugu knjigu izdaje 1851. godine, a treću objavljuje njegov otac posle pesnikove smrti 1862. godine.

Brankova najpoznatija pesma „Đački rastanak”, postala je himna mladosti, jer u njoj vešto odabranim rečima govori o radosnim đačkim danima u Sremskim Karlovcima.

„Oj, Karlovci, mesto moje drago!

K'o detence došao sam amo;

Igra beše jedino mi blago;

Slatko zvah ja med i smokvu samo.

Dete malo - goluždravo tiče -

Dođe tiče, pa se tu naviče;

Ovde, ovde, gde krioce malo

Prvi put se sretno ogledalo;

Iz početka, od grane do grane,

Od drveta jednog do drugoga,

Dok je smelo setiti se strane,

Setiti se neba visokoga,

Dok je moglo krila svoja laka

Nebu dići tamo pod oblaka!

Pod nebo se dig'o ptić i sada;

Al' veseo nije k'o nekada!

Gleda dole, reku, vrelo, luga,

Drva, žbune, gore i vrleti,

Pa mu s' čine do toliko druga,

Do toliko uspomena sveti',

S kima dane prelepo probavi,...”

Sa lirskom pesmom „Kad mlidijah umreti” Branko dobija mesto zvezde srpskog književnog neba. Snažni tonovi elegične tuge, gorak predosećaj rane smrti, sve to se moglo osetiti u njenim redovima. Sa velikom žalošću oprašta se od sveta i života koji je voleo.

„Zbogom žitku, moj prelepi sanče!

Zbogom zoro, zbogom, beli danče!

Zbogom, svete, nekadanji raju.

Ja sad moram drugom ići kraju!

O, da te tako ja ne ljubljah žarko,

Još bih gledo tvoje sunce jarko,

Slušo groma, slušao oluju,

Čudio se tvojemu slavuju,

tvojoj reci i tvojem izvoru,

Mog života vir je na uviru!”

Na rukama Vukove žene Ane, od posledica tuberkuloze, 1853. godine upokojio se Branko Radičević. Počiva na Stražilovu, vrhu Fruške Gore iznad Sremskih Karlovaca. Lepotom pisane reči, Branko i danas predstavlja inspiraciju generacijama zaljubljenim u poeziju.