Da li je serija „Bolji život“ u proteklih 26 godina od kada se premijerno emitovala na RTS- u pa do danas, jedini "bolji život" za koji znamo? Živimo li i danas krizu koju su onda živeli Popadići? Zar su propadanje firmi, korupcija i uništenje srednje klase elementi koji nas povezuju trajno?
Slika petočlane porodice u kojoj je otac pred otkazom u firmi koja propada, majka prosvetni radnik sa minimalnim primanjima, stariji sin završio fakultet ali je nezaposlen, ćerka koja hrli ka estradi i mlađi sin buntovnik, je istovremeno slika glavnih junaka serije „Bolji život“ kao i slika koja odgovara prosečnoj porodici i danas kod nas.
Dogodovštine iz svakodnevnog života porodice Popadić bazirane na nesporazuma i komičnim obrtima u trenutku ekonomske krize kod nas, je još uvek jedini „bolji život” za koji znamo. Serija koja je na duhovit način oslikavala ekonomske i socijalne prilike kod nas te davne 1986. godine i koja nas je svakog petka uveseljavala, danas kada je reprizno gledamo budi gorak ukus u ustima.
Ja hoću život, bolji život, lupam glavom posred zida, gde je tanko tu se kida.
Nameće se pitanje šta se za sve ove godine promenilo?
Onda smo imali milion radnika viška, danas imamo milion radnika bez posla. Firme su onda propadale zbog korupcije, danas su korupcijom privatizovane a potom je na njih stavljen katanac. Plate koje su onda kasnile, danas i onima koji ih dobijaju ne znače mnogo zbog prezaduženosti kreditima. Bilo je korupcije i onda ali na romantičnom nivou, pa je humor na njen račun mogao da nas nasmeje, dok danas može da izmami samo kiseo osmeh. Tada je karakterističan moto za nas glasio: „ne mogu oni mene toliko malo da plate, koliko ja mogu malo da radim“. Danas je "malo" modifikovan: „ne mogu ja toliko malo da radim, koliko oni mene mogu malo da plate“.
Kada se o problemu priča na šaljiv način, to znači da još uvek postoji nada da će se problem i rešiti a humor ublažava bol oštrice koja pritiska. Na ironičan način govoriti o onome što nas muči je smešno samo onda kada postoji nada da postoji izlaz.
Od osamdesetih godina do danas, ne samo da se kod nas izgubila jasno profilisana srednja klasa, već su njeni potecionalni pripadnici stavljeni u položaj materijalne i vrednosne nesigurnosti. Ova serija nas istovremeno i nervira i privlači zato što poistovećivanje sa njenim junacima je zapravo gledanje života koji živimo. Paradoks je da su istu krizu Popadići živeli onda, a mi je živimo i danas. Serija svedoči o protoku vremena koje stoji u mestu, a u isto vreme ona predstavlja jedini „bolji život” koji od 1986. godine imamo.
