Uprkos činjenici da se još kod starih Grka na ulazu u biblioteku mogao videti natpis: Mesto u kojem se leči duša, kao i da su stari Egipćani pacijentima prepisivali reči kao lek koji će im pomoći da se vrate u duševnu ravnotežu, terapija knjigom je tek poslednjih decenija počela da zaokuplja ozbiljnu pažnju raznih istraživanja koja pokušavaju da odgovore na pitanje da li se radi o klasičnom pomodarstvu ili knjiga zaista može i da leči?

Šta je biblioterapija?

Pod ovim pojmom se podrazumeva upotreba biranih materijala za čitanje u terapeutske svrhe koja se u psihijatriji, ali i medicini uopšte, koristi kako bi se direktnim čitanjem lakše rešavali psihički problemi koji se javljaju kao posledica bolesti. Reč je o čitanju različite literature kojom rukovode stručnjaci, a koja poboljšava nivo koncentracije, snaži emocionalnu i socijalnu inteligenciju i pomaže u oslobađanju od stresa.

Sam termin biblioterapija, kao oblik lečenja u kome knjige mogu da utiču na promenu ponašanja i da ublaže stres, uveo je 1916. Samjuel Kroters u delu Književna klinika.

Terapija knjigom danas uglavnom obuhvata dve vrste delovanja:

• kliničko, koje predstavlja psihoterapiju knjigom koja se koristi kao dopuna medicinskoj terapiji u borbi sa depresijom, gojaznošću, demencijom, alkoholizmom, poremećaja u ishrani i drugim bolestima.
• razvojno, koje se primenjuje kod duševno zdravih pojedincima koji prolaze kroz stresni životni period.

Reč je o vođenom čitanju koje pomaže da se u obilju osrednje napisanih štiva izabere ono što je kvalitetno, ali i koje usmerava na čitanje koje ne podrazumeva samo knjige o samopomoći, već i drugih oblika literature kao što su romani, pripovetke ili poezija, a sve sa ciljem da se čitanjem zaokupi um, razvije misaoni proces i podstakne na konstruktivno rešenje postojećih problema.

Čuvajte se tekstova o zdravlju, možete umreti zbog štamparske greške – Mark Tven

Da li knjiga zaista može da leči?

Knjiga sama po sebi ne može da bude lek, a biblioterapija nije za svakoga. Ona ne može da se prepiše onima koji ne vole da čitaju, jer je njeno dejstvo blagodetno samo onda kada predstavlja zadovoljstvo.

Pozitivan aspekt ove terapije se između ostalog ogleda u tome što je knjiga:

• zabavna, jer je individualizovana.
• mobilna, pa se lako može primeniti kako kod kuće tako i na poslu, u prevozu, parku, kafiću...
• normalan oblik ponašanja koji ne privlači pažnju, pa osoba koja je pod ovom vrstom terapije nikome neće delovati čudno zato što čita.

Knjiga kao terapija dakle pomaže samo onda kada se čitalac pronađe u njoj, stekne uvid u sve opcije ponašanja i dođe do katarze koja mu nudi da jasno sagleda svoja potisnuta i neizražena osećanja, sa jasnom svešću o uzrocima i misaonoj komponentnosti koja će mu jasno predstaviti razloge lošeg raspoloženja.

Ukoliko se čitalac identifikuje sa junakom i pronađe sebe u nekom opisanom događaju, problemu ili situaciji, on počinje da osvešćuje svoje dileme, da pronalazi način da iskaže emocije i da se potstaknut pročitanim delom uhvati u koštac sa sopstvenim problemima.

Nije neophodno čitati sve, treba čitati ono što odgovara na pitanja koja su ponikla u našoj duši.

Lav Tolstoj