Bogata istorija Svete Gore Atonske i monaška tradicija koja potiče iz vremena Vizantije čine je najvećom svetinjom pravoslavnih naroda, prvenstveno Grka, Srba, Bugara i Rusa.

Iako je deo Evropske unije, Sveta Gora ima potpunu samoupravu, potvrđenu 28.05.1979. godine, pri potpisivanju sporazuma o pristupanju Grčke Evropskoj ekonomskoj zajednici, kasnije Evropskoj uniji. Ovim sporazumom prihvaćen je i Avato („ne kročiti”), zakon često tumačen isključivo kao restriktivna norma koja svim ženama strogo zabranjuje pristup manastirima na Svetoj Gori. Iako to jeste najrestriktivnija odrednica ovog zakona, on više od 1000 godina ograničava slobodu kretanja svih ljudi i dobara na ovoj teritoriji, koje se reguliše posebnim procedurama.

U svetogorske manastire i muški posetioci mogu doći isključivo nakon upućivanja molbe za posetu Kancelariji za poklonike u Grčkoj, ili ukoliko ste iz Srbije, preko Zadužbine Svetog manastira Hilandara. Samo nakon potvrdnog odgvora manastira i dobijene dozvole („diamontitirio”) možete na Svetu Gore ući sa broda koji doplovljava iz Uranopolisa i Jerisosa. Ova procedura je neophodna zbog ograničenih kapaciteta manastira, ali i zbog specifičnog, izuzetno strogog monaškog načina života koji zahteva besprekoran mir. Nakon obavezne osmočasovne molitve tokom službe, monasi najveći deo dana provode u ličnim molitvama i tihovanju.

U poslednje vreme, Avato se pod pritiskom organizacija koje se bore za ravnopravnost žena našao kao poslaničko pitanje pred Evropskim parlamentom. Rezolucijom iz 2003. godine ova norma je osuđena kao narušavanje ravnopravnosti polova i građanske slobode kretanja. Pobornici revizije Avatoa svoje stavove pravdaju potrebom da se prevaziđe arhaično razdvajanje polova karakteristično za davnu prošlost, te da se žene i muškarci duhovno izjednače u veri.

Protivnici ukidanja zabrane ulaska žena na Svetu Goru veruju da bi taj čin bio varvarski napad na kolevku pravoslavlja, koji se kroz istoriju nisu usudili da učine ni inovernici, ni osvajači. Iako postoje različita svetovna ubeđenja zašto ženska noga ne sme da kroči na Atos, govorićemo o dva najšire prihvaćena u pravoslavnoj zajednici.

Po jednom verovanju, brod na kome je plovila Bogorodica je tokom oluje bio prinuđen da pristane na ostrvo Atos, nastanjeno mnogobošcima. Za vreme boravka, Bogorodičina propoved je bila toliko uverljiva, da su svi stanovnici ostrva prihvatili hrišćanstvo. Tokom godina koje su usledile, monasima Atosa se često ukazivao njen lik, koji ih je održao na putu hrišćanstva. Tada je, smatra se, zaživelo verovanje da nijedna žena ne sme da kroči na ostvo i zaseni lik „dame od anđela“, Blažene devica Marije - igumanije Svete Gore. Zvaničnu zabranu je izdao vizantijski imperator Konstantin IX, 1046. godine. Ovo pravilo je ipak prekršeno nekoliko puta, uz blagoslov svetogorskih monaha. Tokom velike epidemije kuge i opsade Katalanaca, 1347. godine, žena cara Dušana Jelena Kantakuzin je sa decom boravila u Hilandaru. Svetu Goru je u XV veku posetila i Mara Branković, kćer Đurađa Brankovića i udovica vladara Osmanske države sultana Murata II, koja je u srpskoj istoriji upamćena kao velika vladarka, diplomata i dobročiniteljka manastira Hilandar i manastira Sv. Pavla. U vreme Oktobarske revolucije, na Svetoj Gori su utočište našle ruske izbeglice, kao i žene i deca u vreme grčkog ustanka i proterivanja Grka iz Male Azije tokom 1920-tih. Ovi izuzeci, po tumačenju svetogorskih monaha, potvrđuju snagu Avato zakona, jer pokazuju da je osim u slučajevima velikih stradanja poput ratova, progona i epidemija, on bez izuzetka poštovan vekovima.

Drugo objašnjenje nalazimo u težnji monaha sa Atosa da u cilju revnosnog praktikovanja vere žive u najstrožem celibatu, koji bi stalna iskušenja dodatno otežala. Smatra se da bi posete žena narušile mir monaškog bratstva, čiji je stil života okrenut isključivo duhovnom prosvetljenju.

Grupe koje se zalažu za ukidanje ovog načela najčešće se pozivaju na ravnopravnost polova i na činjenicu da se ostale religije brže prilagođavaju savremenim društvenim kretanjima, stvarajući tako bliskiju vezu sa vernicima i veću ugodnost u praktikovanju vere. Zanimljivo je da neki svoj stav pravdaju i vrlo pragmatičnim argumentima. Grčka feministkinja, profesor Eleni Chontodolou, ističe da ona jednako kao i muškarci plaćanjem poreza učestvuje u održavanju manastira, pa ne vidi razlog zašto bi joj bilo uskraćeno pravo koje oni imaju - da poseti manastire na Atosu.

Jeromonah Dositej Hilandarac smatra da su ova tumačenja pogrešna i da suština zakona nije diskriminacija žena. On poziva vernike da ovaj zakon posmatraju kao duhovno načelo koje je u osnovi vera i tradicija, a ne zakonska regulativa. Strogo poštovanje Avatoa od strane svetogorskih monaha je, po njegovom mišljenju, zasnovano isključivo na želji da se sačuva hiljadugodišnje duhovno nasleđe svete planine i ispoštuju norme najčistijeg celibata.

Iako Sveta Gora nije jednina monaška zajednica koja poštuje Avato, debate oko ispravnosti ovog načela se najčešće čuju u kontekstu manastirasmeštenih na njoj. Komplikovana dilema ima mnogo grananja, a problem se može pomatrati sa nekoliko aspekata:

Može li vernik da preispituje neka od osnovnih načela svoje vere, a da na tom putu ne završi na stranputici svetogrđa? Imaju li pravo ateisti, agnostici ili pripadnici drugih vera da se mešaju u kanon jedne religije praveći od toga globalno političko pitanje? Da li je to mešanje pravedna borba za ljudska prava i slobode, ili odstustvo poštovanja jedne kulture i narušavanje slobode veroispovesti? Da li religija sme da ignoriše društvena kretanja i udaljava vernike od svog učenja insistirajući na arhaičnim normama, neprihvatljivim za savremeni način rasuđivanja? Sa druge strane, sme li religija da povlađuje društvenim tendencijama i odstupa od propisanih normi zarad popularizacije svog učenja? I na kraju, hoće li Sveta Gora biti manje sveta ako na nju kao hodočasnik kroči žena, i hoće li ljudska prava u svetu postići ozbiljan napredak ako jedan zakon pravoslavlja star hiljadu godina uredi Evropska komisija i feministički lobi?